Početna / Front Page Slide Show / Zašto se poklanja Kosovo?
Zašto se poklanja Kosovo?

Zašto se poklanja Kosovo?

PIŠE: Peđa B. Đurović

Rezolucija UN 1244 nedvosmisleno dozvoljava povratak srpske vojske i policije na okupiranu teritoriju Kosova i Metohije u slučaju da se neka od strana ne pridržava odredbi vojno-tehničkog sporazuma potpisanog u Kumanovu 1999. godine. Neću se sada baviti time kako je taj sporazum zapravo kapitulacija SR Jugoslavije u sukobu sa NATO-om, već isključivo stavkom koja ostavlja mogućnost Republici Srbiji da uz pomoć vojske i policije štiti stanovništvo, ali i ustavni poredak i teritorijalni integritet države.

Državni vrh (Vučić i Dačić) potpisao je u Briselu, nakon Vučićevog valjanja po podu, dva dodatna sporazuma sa pregovaračima iz Prištine, i Evropska unija je tu negde stala sa svojim zahtevima prema Srbiji kada je u pitanju južna srpska pokrajina. Ni drugi centri moći ne insistiraju na finalnom rešenju pitanja Kosova, pa se i iz Berlina, Moskve i Vašingtona dobijaju nedvosmisleni signali da postojeće stanje stvari treba održavati takvim kakvo jeste u ovom trenutku.

Ne radi se tu ni o kakvim uspesima srpske diplomatije, već su u pitanju interesi velikih sila. Nijedan strani faktor ne želi da dođe do potpunog priznanja Kosova, i to iz više razloga. Najvažniji je, svakako, to što bi pitanje priznanja države stvorene novcem od trgovine drogom i terorističkim akcijama bandita u uniformama OVK otvorilo brojna vrlo neprijatna pitanja. Najvažnije od svih svakako bilo bi pitanje Palestine i Izraela, ali ništa manje važno je i pitanje Rusije i Ukrajine, ili da budem precizniji Krima. Tu bi se otvorila i druga brojna pitanja: Škotska i Irska u Velikoj Britaniji, Katalonija u Španiji, Lombardija u Italiji, itd…

Centri moći iz tamnih podzemnih hodnika stvorili su u srcu Balkana „slobodnu teritoriju“ nad kojom imaju suverenu vlast, i koju koriste kao distributivni centar za trgovinu narkoticima (ne treba se zanositi: najkrupniji diler droge na svetu je američka administracija, preko svojih tajnih službi). Na tom području se, takođe, otvaraju regrutni i trenažni kampovi za različite terorističke grupacije, koje se pripremaju za akcije čiji je cilj destabilizacija Evrope. Ništa manje važno pitanje je i eksploatacija rudnih bogatstava, o čemu je na portalu Kolumnista već pisano u ovom tekstu.

Interesi stranih sila su, dakle, zadovoljeni, i više niko ne vrši pritisak na Srbiju da ide dalje sa priznanjem Kosova. Pre bi se moglo reći suprotno, da je uvođenjem pojma „geografska oblast sa pozivnim znakom +383“ zadovoljen minimum potreban da se održi postojeće stanje stvari. Ostaje, stoga, nejasno zbog čega se u srpskoj javnosti stvara atmosfera kako je Kosovo bespovratno otišlo, i kako se treba pomiriti sa sudbinom, i kako predsednik države onomad reče „treba raskrstiti sa mitovima“ i treba se rasteretiti balasta.

Misleći čovek ne može da se ne upita ne stoje li iza tih spinova neke namere koje se ne saopštavaju javnosti. Zbog čega se vrše pripreme za promenu Ustava Srbije, i zbog čega se planira da se iz preambule izbaci klauzula o Kosovu kao neotuđivom delu Srbije? I neka niko i ne pokušava da kaže kako to možda i nije slučaj, i kako možda i neće biti raspisan referendum na kome će se odluka o tome tobože prepustiti građanima. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je do sada u bezbroj prilika dokazao kako je mag manipulacije, i kako je pronašao savršene mehanizme da kontroliše sve medije u Srbiji, pa čak i one koji mu se na neki način protive. Jasno je onda kao dan da su sve te „nezvanične najave“, za koje se obično kaže da su „iz izvora bliskih vlasti“, zapravo njegova poruka građanima Srbije. On evidentno priprema teren za finalnu predaju Kosova u ruke arbanaskoj terorističkoj organizaciji pod nazivom OVK. Nije mu bilo dovoljno što je bez borbe predao kompletnu imovinu srpskih javnih preduzeća, a i tu je mogao da se brani Rezolucijom 1244 UN, već sada prosto insistira da se pitanje Kosova reši trajno.

Ni trunku mi ne smeta činjenica što bi Aleksandar Vučić, u slučaju takvog raspleta, u istoriju bio upisan kao najveći izdajnik u istoriji Srbije. On to mesto i zaslužuje, i tu nimalo laskavu titulu će poneti bez obzira na to da li će uspeti da preda Kosovo braći po materi ili ne. Brine me pomirljiv stav javnosti, koji po ko zna koji put naseda na spinove i jeftine trikove, rukovodeći se logikom „Ma samo da ne bude rata, i da se ovo već jednom završi“.

Neće život u Srbiji postati lakši ili bolji ako se odreknemo Kosova, niti će se bilo šta promeniti u našim sudbinama. Osim što ćemo možda navući na sebe karmički dug i prokletstvo, a to sve će morati da otplaćuju generacije posle nas. Status Kosova treba da ostane ovakav kakav jeste, jer su trenutni interesi stranih sila takvi, ali ne treba ići ni koraka dalje. I treba praviti dugoročnu strategiju kako tu pokrajinu u budućnosti vratiti u okvire Srbije. Mudri državnici i patriote prave strategiju misleći deset, pedeset i sto godina unapred, dok secikese i jajare povlače poteze razmišljajući samo o periodima između dva izborna procesa.

Aleksandru Vučiću je do sada istolerisano mnogo toga. Preko brojnih predizbornih laži se prešlo, dozvoljeno mu je da zataška brojne kriminalne afere i da sačuva od odgovornosti brojne prekršioce zakona, dozvoljeno mu je da nam sroza ugled, dozvoljeno mu je da nam uništi vojsku, da devastira policiju, da ponizi svakog poštenog građanina Srbije. Ne treba mu dozvoliti da pokloni Kosovo Arbanasima. To je onaj korak više, koji se nikako ne sme tolerisati. Ovo je momenat kada baraba ne prepoznaje svu ozbiljnost trenutka, i kada ne shvata da je sledeći korak pad u ambis. Sada, više nego ikad, treba se distancirati od kvislinga na čelu države, i pustiti ga da u političku smrt ide sam, i da se sam upiše na sramne stranice istorije. Ne treba mu dozvoliti da se po ko zna koji put sakrije iza odluka izmanipulisanog naroda.

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

  1. Ovo je odličan prikaz trenutne situacije oko Kosova.To što se ovome,za kog nemam reči kako da ga nazovem,žuri da ga preda OVK ološima mogu samo da tumačim da je postigao dobru cenu.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

5 × 1 =

Scroll To Top