Početna / Front Page Slide Show / Zašto ću prespavati 2. april
Zašto ću prespavati 2. april

Zašto ću prespavati 2. april

PIŠE: Peđa B. Đurović

Po ko zna koji put u novijoj srpskoj istoriji pred izbore se stvara referendumska atmosfera, i od najobičnijeg izlaska na birališta pravi se cirkus u kome će građani tobože odlučiti da li će preživeti ili ne. I posle 2. aprila, bilo da bude drugog kruga ili ne, Dunav će i dalje teći ka Crnom moru, kao što će teći i reka mladih iz Srbije ka belom svetu.

Od istorijskog AVNOJ-a…

Sticajem životnih okolnosti nikada nisam zvanično primljen u pionire, već sam – budući da sam prve razrede pohađao u sovjetskoj školi u Bukureštu – primljen u Oktobarce, što je nešto poput uvoda u pionirske godine (tu su primani đaci od 1. do 3. razreda osnovne škole; kasnije su postajali pioniri, a u starijim razredima desetoljetke omladinci). I pored toga sam, opet sticajem životnih okolnosti, učestvovao u brojnim priredbama na kojima su se obeležavali 29. novembar i 22. decembar, dve svetkovine nekadašnje SFRJ. I bio sam ponosan što sa pionirskom maramom na vratu sviram blok flautu dok talentovane drugarice recituju rodoljubive stihove. Bio sam ponosan i kada sam polagao zakletvu u JNA, jer ta ideja jugoslovenstva bila je nešto na čemu sam odrastao i u šta sam svim svojim naivnim srcem verovao. Nije prošlo mnogo godina, a stvarnost me je na brutalan način uverila da je ta ideja bila jedna velika šarena laža, koju su političari vešto koristili da se enormno obogate. Razbijanje te ideje plaćeno je stotinama hiljada grobova i krvavim bratoubilačkim ratom.

Niko ne sme da vas bije!

U vreme umiranja te ideje jugoslovenstva, u političku orbitu lansiran je Srbin visokog čela, kurčevitog pogleda i oštrog vokabulara, koji je poljuljanom srpskom biću vratio veru u bolje sutra, i koji je igrajući na kartu nacionalnog ponosa prosto začarao široke narodne mase. Rodila se ta ideja o velikoj i jakoj Srbiji, o zemlji u kojoj živi nebeski narod, ratnički, prkosan, lud. Naivni kakvi jesmo, poverovalo smo da nas pored svih poraza koje smo doživeli neko ipak može povesti u bolje sutra. Sanak pusti ne potraja dugo, shvatismo da nam je na čelu države autokrata oženjen psihopatom, što se kroz istoriju ljudskog roda pokazalo kao pogubna kombinacija. Dođoše, međutim, izbori; najavljivani su kao demokratski, a na njima je učestvovao veliki broj stranaka.

Poverovali smo opet u ideju da su se udružili neki pristojni ljudi, koji će da maknu sa vlasti diktatora, i koji će od Srbije da naprave civilizovano i uređeno društvo. Izlazilo se na izbore za koje se unapred znalo da će biti pokradeni, izlazilo se u protestne šetnje, lupalo se u šerpe, pištalo se u pištaljke, gutao se suzavac, šibalo se sa policijom… Sve dok strane sile nisu odlučile da je Milošević potrošeni igrač koji se oteo kontroli, i dok nisu isfinansirali stvaranje Otpora, demonstracije su – baš kao i izbori – bili jeftina zabava za zaluđeni narod.

Gotov je!

Onda je stvoren Otpor, sa famoznom pesnicom koja je bila simbol otpora diktaturi, i sve nade su polagane u mlade. Kroz proteste i nemaštinu istrošena energija počela je da se obnavlja uz pomoć mantri da će mladi izneti te promene na svojim plećima, napred nas je vuklo uverenje da sve što činimo radimo za dobro svoje dece, i korak po korak dođosmo do izbora 2000. godine. To su bili prvi višestranački izbori koje Milošević nije uspeo dovoljno ubedljivo da pokrade, ali je i pored toga on imao nešto malo više od pola, a malo manje od jednog procenta više u odnosu na drugoplasiranog Vojislava dr Koštunicu, i da je bilo pravde bio bi održan i drugi krug. Moćnici su ipak odlučili da je vreme da Milošević otpočne sa pripremama za Hag, te je na čelo države došao neobavešteni Koštunica, praćen DOS skalamerijom.

I opet smo poverovali u ideju da je konačno došlo do promena, da ćemo konačno da prodišemo, da će svet početi da shvata sopstvenu zabludu i da će shvatiti da smo i mi normalni ljudi, koji imaju sva prava da žive bez ratova, sankcija, pritisaka… Da smo zakoračili u demokratiju, i da je to put bez povratka, put na kome će se progres primećivati iz dana u dan. Poverovali smo u bajku da smo se preko noći preobratili iz koljača žicom i zarđalim kašikama u emancipovane europejce, i da će na ovim prostorima početi da se živi životom dostojnim ljudskog bića. Poverovali smo u ideju da će nova vlast konačno početi da brine o narodu, a ne da razmišlja o tome kako da se obogati.

Kad ja tamo, a ono međutim…

Umesto toga doživeli smo pljačkaške privatizacije, rasprodaju svega što je imalo ma kakvu tržišnu vrednost, besomučno bogaćenje svih političkih oligarha, a što je najvažnije – nismo doživeli promene. Svi mehanizmi upravljanja državom ostali su isti, promenili su se samo igrači koji trenutno diktiraju tempo, i čiji se džepovi najbrže pune. Doživeli smo sunovrat zdravstva, obrazovanja, kulture, partijsko zapošljavanje, korupciju, incestuozne i protivprirodne političke dogovore, otimačinu svega što je državno, a vrhunac svega bilo je stvaranje Srpske napredne stranke, političkog Frankeštajna dovedenog na scenu da dokrajči ovu nesrećnu državu, i da je pripremi za sahranu. Sve sam uvereniji da je upravo zbog toga za predsednika države postavljen priglupi i neobrazovani grobar iz Bajčetine, da bi cela priča imala i simboliku. Još jednom su sve ideje izneverene, i još jednom je dokazano da među političarima više nego među bilo kojim drugim grupacijama važi ona narodna da ruka ruku mije. Još više je primenjiva stara bosanska: obraza nema, guzici se ne boji.

I onda je aktuelni srpski vođa podigao nivo manipulacija na maksimalni nivo, obećavajući iz dana u dan, iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu… neko bolje sutra. Neki bolji život. Neku virtuelnu Srbiju, u kojoj teku med i mleko. Pljačkajući uz pomoć sopstvene kriminalne bande sve ono što nije stiglo da se opljačka u prethodnim režimima, prodajući zemlju strancima, izmišljajući razne projekte, uništavajući do kraja vojsku, stvarajući privatne policije i vojske, šikanirajući ljude, strašeći, vrišteći, glumeći… A ljudi su tonuli u sve veće beznađe, svesni da su se stvari otrgle kontroli, i živeći pogrešno u uverenju da gore od ovoga ne može. A može.

U takvim uslovima vođa je odlučio da raspiše predsedničke izbore. Njegov plan je jasan: na mesto premijera, koji zapravo ima svu vlast u državi, postaviti nekog poslušnog mezimca koji će sprovoditi njegove zamisli, a sebi obezbediti bar još 5 godina vlasti u predsedničkoj fotelji, mada poznajući ga toliko smem da se kladim da on računa na još dva mandata, dakle na još 10 godina. I baš u takvim uslovima iz sivila svakodnevice izronili su neki novi likovi, koji treba da probude građane i da im uliju veru u bolje sutra. Opet se vrti stara priča o mladosti i energiji, opet se priča o tome kako je bolje bilo ko samo da se „ovome vide leđa“, opet se ljudima uliva lažna nada, i opet se ideje stare više od 70 godina predstavljaju kao nove.

Dame i gospodo političari, kada fekaliju upakujete u mirisni celofan, vi nikako niste eliminisali njen smrad, niti ste promenili suštinu. Fekalija će i dalje ostati to što je bila, bez obzira na ambalažu sa nešto izraženijim cvetnim dezenima. Ona će i dalje biti gorak zalogaj za nesrećni narod kome tim paketićem mašete ispred nosa. Ne znam za druge, i kao i uvek poštovaću svačije pravo da donese odluku u svoje ime, ali mene nećete navući po ko zna koji put na istu bajku. U promene na izborima dok živimo u ovakvom sistemu ne verujem, jer se to kosi sa zdravim razumom, a za sebe volim da smatram da me od životinja razlikuje sposobnost mišljenja sopstvenom glavom i sposobnost da rasuđujem.

Svima koji budu učestvovali u izbornoj manipulaciji 2. aprila želim da pobedi baš njihov kandidat, i zakazujem na rendez-vous za 17. april, da prebrojimo glasove i da saberemo utiske. Uveren sa da ćemo imati o čemu da divanimo.

Ave, Caesar, morituri te salutant! 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

14 komentara

  1. Miroslav Karaicic

    ‘U promene na izborima dok zivimo u ovakvom sistemu ne verujem, jer se to kosi sa zdravim razumom’. Lepo receno, ima tu istine. Ni ja nisam pametan u ovoj sitaciji, znajuci sta nas je sve snaslo. Ali identifikacija problema ne ide bez ponudjenog resenja. To ovde fali! Tekst je nepotpun, nazalost. Mogu da se slozim da ce se u ovim izborima jako tesko nesto istinski resiti, prosto jer Vucic nece dati vlast, bez obzira na same rezultate izbora. Ali nemajuci drugu alternativu, moram ipak pristati na to da sad treba glasati, treba izaci i dati glas, evo, ja mislim Jankovicu, zbog svega sto je pokazao u deset godina kao Zastitnik Gradjana Srbije. A da vidimo sta bi jos moglo da se uradi pa da promenimo sistem, ako ne ovi ovakvi kilavi izbori. Znamo sta ne valja, znamo sta ne treba, ali hajde da vidimo sta treba, konkretno. Ako ne izbori, sta onda? Hvala!

  2. Софроније

    Браво Пеђа!

  3. Sve je ovo tačno i obeshrabrujuće, ali šta je rešenje? Kada dogori do nokata narod diže revoluciju, a tek onda opet se najgori dočepaju vlasti.Polazeći od sebe ne mogu da verujem da su svi ljudi isti i da nema i nekog poštenog ko bi uradio i nešto bolje.Ovog puta biramo jednog čoveka, a jedna lasta ne čini proleće.

  4. Antioksidans

    Pa onda je poštenije da izađete i glasate za AV nego ovako uvijeno…
    Postoje dve grupe ljudi koje rade za njega. Prva koja glasa za njega i druga, koja je po meni mnogo perfidnija, koja kaže svi su isti sa ciljem da obeshrabri one koji se dvoume…
    OK prespavate 2. april i šta ste uradili… Predali ste se i obeshrabrili sve da je promena moguća…
    Da li Vam je to cilj?
    Mislim da ipak spadate u onu drugu grupu, a da ćete izaći i glasati za njega.

    • To je jedan ugao gledanja na stvari, i on je sasvim legitiman, jer svako ima pravo da misli onako kako želi.

      Moje duboko uverenje je da svako ko prema važećem izbornom zakonu i po ovakvom izbornom sistemu učestvuje u izbornom procesu, ma za koga da glasa, saučestvuje u održavanju partokratskog sistema sa kojim mora da se raskrsti. Izlaskom na izbore daje se legitimitet vlasti i šalje se poruka da su postojeći sistem i zakoni u redu. Ja da šaljem takvu poruku neću, i ne želim da budem saučesnik političkih oligarha koji se takmiče ko će više zla naneti ovom narodu.

      Promena je moguća, ali sigurno ne putem neregularnih izbora, a ovi su baš takvi. Vlada medijski mrak, Vučić je u kampanji već mesecima, ostale kandidate je sprečio da se predstavljaju na televizijama sa nacionalnim frekvencijama i u čitanim tabloidima, glasačke kutije su pod kontrolom SNS-a, Republička izborna komisija je pod kontrolom Vučića (i preko Ružićevog tasta pod kontrolom SPS-a), tako da tu nema R od regularnosti. Ko god učestvuje na neregularnim izborima jasno pokazuje da želi samo da se domogne vlasti, ma po koju cenu. Mene takvi izborni procesi ne zanimaju.

      Što se perfidnosti tiče… Upotreba takvih kvalifikacija spada u (ne)vaspitanje, a ono polazi iz kuće.

      • Antioksidans

        Ali svejedno niste dali nikakvo resenje…
        Zabijanje glave u pesak njima bas i odgovara…
        A na kraju deo o kucnom (ne) vaspitanju pokazuje da ste izašli iz iste škole kao i AV…
        Kakve to veze ima sa mojim pitanjem…
        Pokušavate skrenuti priču u drugom pravcu, ali i dalje ne nudite rešenje osim širenja defetizma da je sve već završeno.

        • Svako ima pravo da tumači napisano onako kako želi i u skladu sa svojim kapacitetima.

          Pozdrav!

        • Rešenje je, u ovakvoj situaciji, utopijsko: da se niko ne kandiduje (sem AV) i da niko ne izađe na izbore (sem njegovih). Onda ne bi bilo legitimiteta za rezultat, i onda bi bio smešan i onima koji ga sa Zapada drže na vlasti „opraštajući“ mu sve zarad svojih interesa – ni oni se ne bi toliko brukali.

          A postoji i ono drugo rešenje, ali ono će doći samo po sebi, na kraju puta. Nikolae i Elena znaju kako to ide.

          Ni ja ne učestvujem u ovoj igrici koja se zove izbori. Kao što reče veliki Mark Tven: „Da izbori mogu nešto da promene, ne bi bi ni postojali.“

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top