Početna / Front Page Slide Show / Zakletva redova Vulina
Zakletva redova Vulina

Zakletva redova Vulina

PIŠE: Peđa B. Đurović

Jedna od najistaknutijih karakteristika naprednjačke vlasti jeste podizanje apsurda do neslućenih razmera. Sve što je ikada vredelo i što je moglo biti sveto izvrgavaju ruglu, nipodaštavaju, obesmišljavaju… I po tome će biti upisani u istoriju najcrnjim mogućim slovima. Ništa novo, reklo bi se. Navikli smo. Umeju, međutim, povremeno da nadmaše i sami sebe.

Agencijska vest glasi: „Ministar odbrane u Vladi Srbije Aleksandar Vulin položio je danas zakletvu u kasarni ‘Vojvoda Živojin Mišić’ u Valjevu.„.  Koliko treba biti nenormalan, pa dezertera, koji je izbegao služenje vojnog roka, i koji je izbegao mobilizaciju za vreme NATO agresije na SRJ, postaviti na mesto ministra odbrane? I koliko na sve to treba biti dodatno nenormalan, pa čoveka od 50 godina poslati na vojničku obuku? Ko do tog uzrasta nije naučio ništa, ne treba da uči ni sada.

Preci su nam prelazili Prokletije peške, vodili bitke koje su ušle u svetske udžbenike vojevanja, a mi u 21. veku dozvoljavamo da vidno psihički nestabilan politički konvertit vrši jednu od najodgovornijih funkcija u državi, i da rukovodi resorom odbrane. Nikakva uteha nije to što su pre njega tu funkciju obavljali ništa sposobniji od njega. Da postoji ikakva zakonska mogućnost, kao vojnik koji je položio zakletvu u JNA, u jednoj ozbiljnoj državi, čiji je Srbija pravni naslednik, odrekao bih se te zakletve, i zasigurno se ne bih odazvao pozivu u boj kad bih znao da je među onima koji mi čuvaju leđa i aktuelni ministar vojni, tetka Mirin Če Gevara.

Pored činjenice da se može smatrati protivprirodnim bludom kad neko posle samo 15 dana obuke polaže vojničku zakletvu, i pored toga što je to omalovažavanje svih onih koji su svoj dug prema državi odužili časno, služeći ceo vojni rok, dodatno iritira činjenica da se vest o ministrovom osposobljavanju za vojnika plasirala uoči obeležavanja 20. godišnjice početka NATO agresije na SRJ. U vreme kad je svetsku javnost trebalo podsetiti na nepravdu koju nam je svet naneo, bombardujući nedužne civile 1999. godine, i kad je trebalo podsetiti vaskoliko srpstvo na žrtve koje su tokom te zločinačke akcije podnete, aktuelna vlast od svega pravi cirkus, da ne kažem narodski sprdačinu. Vulinovu zakletvu svaki vojno sposoban muškarac smatra uvredom, i ona, položena u ovom trenutku, faktički i jeste potcenjivanje svih žrtava akcije koja se licemerno zvala „Milosrdni anđeo“.

Dok se aktuelni predsednik države, tada na funkciji ministra za informisanje, useljavao u luksuzni stan od 120 kvadratnih metara, i dok se napijao slaveći likvidaciju Slavka Ćuruvije, na Uskrs 1999. godine, i dok je aktuelni ministar vojni izbegavao poziv na mobilizaciju, ljudi su se borili sa mnogostruko jačim neprijateljem, i, baš kao što kaže vojnička zakletva „ne žaleći da u toj borbi dam i svoj život“, krvarili su za našu slobodu. Heroji sa Košara nisu branili samo SRJ i Srbiju, oni su od navale albanskih i belosvetskih zločinaca branili čitavu Evropu, i na granici sa južnim komšijama su preživeli (ako su uspeli da izvuku živu glavu) pakao. Sramotno je da u danima kad se obeležava 20. godišnjica od početka tog sukoba, jedna propalica i vojno nesposobni konvertit polaže vojničku zakletvu.

Ako za ikakav sram znaju, oni koji su ovu igranku aminovali, stideće se dok su živi. Nije nepoznata činjenica da naprednjaci za stid ne znaju, ali nije rečeno da im kad tad neće doći iz sedalnog dela leđa u glavu. I za taj trenutak neka im ostane poruka: Sram vas bilo, bagro izdajnička! Stidite se žrtava koje su vojnici Vojske SRJ podneli tokom NATO agresije. Redove Vulin, ostav! 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top