Početna / Front Page Slide Show / Lekcija iz patriotizma
Lekcija iz patriotizma

Lekcija iz patriotizma

PIŠE: Jovana Nikolić

Dragi Aleksa, rekoste mi da ostajem ovde i staviste znak uzvika, te je Vaš apel dobio prizvuk naredbe. Zato reših da Vam se obratim ovim pismom, možda okasnelim, jer je trenutno (navodno) poplava onih koji se vraćaju.
Kao prvo, oduvek sam imala problem sa autoritetom i ne reagujem lepo na naredbe, a kao drugo, razlozi koje navodite za eventualni ostanak, što bi se reklo, ne piju vodu.
Kazaste da me sunce tuđeg neba neće grejati ko što me ovo greje. Pa i ne mora. Mnogo je vala da me greje na 40+ Celzijusa… Žudim za krajevima gde će me sunce grejati na umerenih 28 stepeni cele godine. Ok, znam, to je metafora, ali ni u prenesenom značenju se ovdašnje sunce nije proslavilo… 29 godina čekam da me metaforički ogreje. Još gore, ima i onih čiji je staž čekanja duži no moj.
Kazaste i da su gorki zalogaji hleba tamo gde „svoga nema“. Ima nas svugde, uvaženi Aleksa. Mnogi pre mene Vas nisu poslušali, pa su otišli da vide da li je zaista trava zelenija u tuđem dvorištu i ostadoše tamo. A da Vam kažem, gorak je hleb i ovde, kada morate poslednju siću iz džepa da istresate za njega.
Pitaste nas ko će naći bolju majku od svoje, ukazivajući da nam je majka ova zemlja. I bacismo pogled po kršu i polju i videsmo svuda groblja naših pradedova. „Ako je otadžbina majka, fakat fura čedomorstvo“, rekao je mladi pesnik Marko Šelić i u potpunosti se slažem sa konstatacijom. O vremenu kada se za čast davalo „vrelo krvi“, koje tražite poštovani Aleksa da i mi damo, danas se govori u pluskvamperfektu. Ne dam ni kap krvi za majku koja se ponaša kao poslovična zla maćeha. A maćeha ne plače za svojim čedom, jer joj čedo nije. Za maćehu sam, eventualnim odlaskom, rešenje problema, jedna gladna usta manje. Ne mogu dragi Aleksa da živim za to da mrem na majčinskim poljima. Želim da živim da vidim osmeh svoje unučadi, a ne da budem još jedna raka na ionako prebukiranoj parceli.
Onda ste, cenjeni Aleksa udarili na emocije tvrdnjom da nas ovde svako poznaje i voli, a tamo nas niko poznati neće. Još jedna neistina. Ljudi koje volim i koji mene vole uvek su sa mnom, gde god oni ili ja bili. Ne treba mi da mi se ovde bratski ruka steže. Treba mi da ne vidim bake od sedamdeset godina koje sede na pločniku, nemo pružaju ruku, pognutog pogleda i zaturenog ponosa. Jer gospodine Aleksa, tu gde je glad svakodnevnica ponos odavno ne stanuje. Treba mi da ne srećem decu od dvanaestak godina kojima se vokabular sastoji od psovki i poštapalica. Treba mi da doživim da različitost nije povod za nasilje. Porebne su mi male stvari koje čine život dostojan življenja.
Drugo je vreme bilo dragi Aleksa. Verujte mi, i Vi biste bežali danas da ste među nama.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top