Početna / Front Page Slide Show / Vučićeva sela lepo gore
Vučićeva sela lepo gore

Vučićeva sela lepo gore

Nije baš Potemkin, ali ga je svakako nadmašio sa svojim selima. Što reče neko povodom Vođine posete Kosovu „Sve je to jedan veliki Vučićev imaginarijum“. I to se odnosi na kompletnu njegovu vladavinu.

Sve se svodi na imaginarne uspehe, događaje, pretnje… Vladavinu učvršćuje sejući među narodom strah od sukoba za koje ne postoji ni najmanja šansa da se dese, fingirajući svađe između sebe i onih sa kojima iza kulisa tesno sarađuje. Tako je onomad slao freskama oslikani voz za Kosovsku Mitrovicu, pa se Hašim Tači tobož jako rasrdio te je podigao borbenu gotovost, a Vođa je, mudrom politikom mira, sprečio strašno krvoproliće do kog je moglo da dođe da je voz, koji inače svakodnevno saobraća na liniji Kraljevo – Kosovska Mitrovica kojim slučajem prešao još 300 metara pruge, koliko ga deli od poslednje stanice sa ove strane administrativne granice do krajnjeg odredišta.

Da li je on u potpunosti izgubio dodir sa realnošću, pa može da živi isključivo zahvaljujući lažima i izmišljotinama, ili je do tančina prostudirao uticaj medija na široke narodne mase, pa u svojoj bezočnosti laže kao što nije lagao nijedan njegov prethodnik, to sad i nije toliko važno. Bitno je da živimo u zemlji čuda, gde niko ne ruši do temelja srušene objekte u Hercegovačkoj ulici u Savamali u Beogradu, i gde niko nije promenio plan letenja helikoptera MI-17, ono kad su živote izgubili beba stara pet dana, major Omer Mehić sa posadom kao i dva medicinska radnika iz Novog Pazara.

Može se gospodaru Vučiću da vedri i oblači, jer je zaposeo medije i gde ne postoji ni najmanja šansa da se objavi bilo koja informacija koja ne spada u veličanje lika i dela Vođe i njegove sekte. I to je jedini greh koji ne ide na njegovu dušu, ne bi on to mogao da postigne, da u većini medija ne rade poslušnici, koji su spremni da se bave najbljutavijom vrstom novinarstva, samo da bi sačuvali kakav takav poslić, i koji nemaju I od integriteta ili D od dostojanstva, već pišu po diktatu ili onako kako pretpostavljaju da treba da bi se uspešno dodvorili. Koliko je do novinara, toliko je i do nazovi urednika, ali to je priča sama za sebe, ne bih se ovde bavio tom pojavom.

Postoji u filmu „Lepa sela lepo gore“ monolog u kome Velja (Nikola Kojo) objašnjava Gvozednu (Bata Živojinović) sav besmisao rata u kome su se našli. „Šta misliš ti, kapetane, da je ijedna od ovih kuća koju oni nama pale, ili koju smo mi njima zapalili, pošteno zarađena? Jeste ku*ac! Da jeste, ne bismo ih tako lako palili.“ Nešto slično može da se primeni i na period vladavine Aleksandra Vučića; da tu postoji i trunka poštenja, i da se on ikad oznojio radeći bilo kakav posao, ne bi tako zdušno uništavao sve čega se dohvati, i ne bi tako lako bezočno pljačkao najugroženije delove stanovništva, niti bi tako lako trgovao javnim preduzećima, dajući ih budzašto stranim investitorima sumnjivih (poslovnih) biografija.

Ne može domaćinski i odgovorno da se ponaša bitanga bez dana radnog staža, koja je do svega što ima u životu (a neki izvori tvrde da mu se bogatstvo meri stotinama miliona evra) došao na guzove, menjajući retoriku i ideologije kao čarape; od radikalnog ultranacionaliste do pacifiste i evrofanatika, u samo nekoliko koraka, od kojih je prvi bio izdaja svog političkog oca i idola, u kog se kleo godinama. Zato on olako „pali sva srpska sela“ i zato se olako odriče ljudi, teritorija, nacionalnih resursa. Da je sticao, čuvao bi. Ovako, svi vidimo rezultate. Neki, doduše, ne žele da ih vide, ali to je već njihov problem.

Svako će on srpsko selo zapaliti, i svaku kuću u selu, i neće pri tom ni trepnuti, čak će kao svaki destruktivac uživati u vatrenim loptama, ali nije to sad više toliko do njega. Više je do nas, koji čekamo da se nešto loše desi nama lično, pa da onda pustimo glas iz grla. A dao nam je do sada toliko povoda da urliknemo koliko nas grlo nosi, i da ga taj zvuk oduva sa Andrićevog venca, da se tamo nikad više ne pojavi, čak ni kao prolaznik. 

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

  1. Mnogo mi je drago što Kolumnista.com opet radi,a što se nas ovaca tiče valjda čekamo da gorimo kao Rim ,pošto sad i mi imamo Nerona.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top