Početna / Front Page Slide Show / Vikend silovanje
Vikend silovanje

Vikend silovanje

PIŠE: Peđa B. Đurović

Silovanje. Drugi pojam kojim se može opisati sve što ova vlast sa svojim satelitima čini prosto ne postoji. Čisto i brutalno silovanje svega što makar malo liči na normalno. Ovog vikenda je, uz redovnu konferenciju za novinare povodom ko zna kog po redu sprečenog atentata na Vođu, silovana kultura. Onako bez pardona, nemilosrdno.

Copy-paste konferencija

Druženje sa novinarima, jer samo tako se može nazvati boravak u istoj prostoriji ljudi koji se oslovljavaju po ličnim imenima, a zapravo obraćanje zatupeloj masi koja blene u TV ekrane, najavljeno je povodom tobožnjeg nezabeleženog uspeha u pregovorima sa svemoćnim MMF-om. Pomislio bi čovek da od te mafijaške finansijske organizacije drhti ceo svet, a oni su samo zelenaši koji preko korumpiranih vlada pljačkaju narode. Najklasičniji finansijski kriminalci, skloni ucenama, pritiscima, zelenašenju. I svaki pristojan državnik se stidi saradnje sa njima (mađarski premijer Orban bi imao šta da kaže na tu temu), a ova nesreća koja se nad Srbiju nadvila se time ponosi i hvali se kako on sa njima izlazi na kraj i pored neverovatnih pritisaka. Ima Kesić za to odličnu uzrečicu. Sve u svemu, obeća čovek da će navodno povećati davanja za 5%, a nekako je zaboravio da kaže da je prvo protivustavno oduzeo 10 procenata. Dakle, sada vraća samo polovinu onoga što je ukrao, i što je inflacija u međuvremenu pojela.

Da se ne bismo bavili preterano ekonomijom, i da se ne bismo dosetili da smo gladni, goli i bosi, brže bolje je najsposobniji među nesposobnima prešao na sprečavanje ne zna se kog po redu atentata na njegovu ličnost, pokušavajući da imitira Zorana Đinđića, dajući svemu šaljivi ton i ne pridajući tobož važnosti takvim informacijama. I kao ko zna koliko puta do sada, on je to sve predvideo, čak je SMS-om instruisao ministra unutarnjih dela gde da traže vozilo, dok se on nalazi „na sigurnoj lokaciji“. Bar je tako rekao ministar, obaveštavajući javnost da nema razloga za brigu. Sigurna lokacija bio je zemunski restoran „Šaran“, gde su makedonski i srpski premijeri bezbrižno večerali. Usput je blokirano pola Zemuna, ali tako je to kad se restoran pretvara u sigurnu lokaciju.

Najvredniji među lenjima dovodi sebe u poziciju čobanina iz priče o vuku. Ako bi se desilo da mu zapreti realna opasnost, za šta trenutno nema gotovo ni teoretske šanse, budući da ga štite najrazličitije bezbednosne strukture (i tako će biti sve dok ispunjava zateve stranih moćnika), niko mu više ne bi poverovao, već bi ljudi slegli ramenima i rekli – jao, evo ga opet ovaj sa pričom o atentatu! Sve u svemu, tresla se konferencija, vodio je miš. Uplašeni. Ali bar lepo maskira taj strah arogancijom i bahatošću.

Za to vreme na Beogradskom sajmu

Na Beogradskom sajmu su paralelno održavani u hali 3 Market media – sajam informisanja, i u halama 1 i 4 Sajam knjiga. Dok se u hali 3 uz ogromnu dozu bahatosti i primitivizma silio urednik neslužbenog glasila Nemanjine 11, i dok su izlagači jedan po jedan najavljivali svoj izostanak sledeće godine, izlagači u susednim halama su došli na udar poreske inspekcije. Već i vrapci na grani znaju da se ovde ništa ne radi bez odobrenja najpametnijeg među glupima, osim kad su u pitanju #helikopter, #Savamala, #kantrimen, #Mitrović i slične aferice, u kojima je on nenadležan jer to nije njegov posao, i stoga je sasvim jasno po čijem su (možda ne direktnom, ali ipak) odobrenju poreski inspektori udarili po kulturi. Direktno, među rogove, sprovodeći tako u delo silovanje iz naslova ove kolumne. Svim izlagačima koji na štandovima nisu imali fiskalne kase napisane su prekršajne prijave, i te će kazne morati da se plate.

Poruka jednog od izlagača na Sajmu knjiga

Poruka jednog od izlagača na Sajmu knjiga

Poruka poslata iz vrha vlasti je više nego očigledna: manite se ćorava posla, i ne trujte narod kulturom, pogledajte kako se uživa u hali 3, gde Zmaj od Šipova, Ludi Mića i ostali velikani srpskog estradnog blata uveseljavaju narod uz besplatno iće i piće. A sve pod dirigentskom palicom verovatno najnepismenijeg, najomraženijeg, najljigavijeg i najodvratnijeg učesnika medijskog života u Srbiji u poslednjih 100 godina. Silujući kulturu vlast je ovog vikenda silovala ceo narod; želja je, lako je zaključiti, primorati ljude da gledaju televiziju ili čitaju novine, gde sve vrvi od reality programa i spinovanih senzacija, kojima se vrše ispiranje mozga i lobotomija, o istom trošku.

Sasvim je u redu fiskalizacija, prvi sam koji je pristalica uvođenja reda. Bilo bi, međutim, vrlo zanimljivo pogledati fiskalne kase po crkvama, manastirima, bilo bi zanimljivo saznati da li porez plaćaju estradni umetnici angažovani da za potrebe režima zaglupljuju narod, da li svoje obaveze izmiruju tajkuni, starlete i ostala „elita“ Srbije, pa kad svi oni budu dovedeni u red, onda treba udariti i po kulturi. Uz nadu da ipak neće doći do spaljivanja knjiga, kao za vreme režima koji po mnogo čemu podseća na ovaj. Šifra: kristalna noć.

Po Internetu ćemo se ćerati

Ostaje problem Interneta. Uz sve napore „velikog“ Mićana, šefa Internet tima Srpske napredne stranke, i uz svu aktivnost ogromnog broja botova, fašisti u naprednjačkim odelima neće uspeti da cenzurišu sadržaje na svetskoj globalnoj mreži, koji je odavno postao sigurna kuća za sve misleće ljude. Što bi rekao Balašević, tu će tvrđavicu malo (mnogo) teže srušiti. I tu treba usmeriti svu energiju, učiniti sve što je u moći svakog pojedinca da ne postanemo kolektivna žrtva nasilja koje se nad nama sprovodi i da se ostane uspravne kičme. I upravo na Internetu, ma koliko to nekome izgledalo nerealno, može da se akumulira ta energija potrebna da se jednom za svagda kaže „No pasaran!“.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top