Početna / Front Page Slide Show / Veliko finale
Veliko finale

Veliko finale

PIŠE: Aleksandar Bećić
Srbija pripada Evropskoj uniji, uskliknuo je s ljubavlju prvi čovek vlade Srbije, dok je po portalima te zemlje na naslovnim stranama „iskakala“ fotografija njegovog političkog očuha, Akademika Tome, u čvrstom zagrljaju jednog diplomate i jednog narodnjačkog pevača prodornog glasa. Cela se Srbija smestila pod jednu šljivu. Figurativno govoreći. Sad, da li je ta šljiva bila stablo, flaša ili samo čašica, nije nam znano.

Možda bi trebalo pitati poznatog naučnog radnika, koji je trenutno zaposlen kao predsednik Srbije, šta misli o tome.

KAD KOSOVSKI MINISTRI ŠETAJU BEOGRADOM
Enver-HodzajDok je Vučić izgovarao još jednu od rečenica iz arsenala „Hoću u EU“, po Beogradu su se šetali ministri nečega što se zove vlada Kosova.
Njima je (u neku ruku) domaćin bio nesuđeni nobelovac Ivica. Takođe poznat po sklonosti za dobrom čašicom i neostvarenom željom da postane pevač.
Sećam se kako je pre samo nekoliko godina, zbog toga što je govorio kako treba otvoriti dijalog sa Kosovom, jedan psiholog, tada zaposlen na mestu predsednika Srbije, bio nazivan „izdajnikom“, „ustašom“, „pederom“ (što baš i nije neka uvreda u srpskom rečniku, kako se ispostavilo), a širom Beograda se na prigodnim skupovima tadašnje opozicije uglavnom na bis izvodila pesma „Spasi Srbiju i ubi se, Borise“. Tadašnjeg ministra spoljnih poslova su na skupovima nazivali „Sunđer Bob“, podsmevali su se njegovim godinama, pričali su da je (naravno) izdajnik i da radi protiv interesa Srbije.
Da su tada u Beograd (koji je bio pod upravom neviđenog zlikovca Đitlera, krivog i za loše vreme u glavnom gradu) stigli ministri „vlade“ Kosova, mislim da bi ispred Andrićevog venca specijalci iz 72 brigade morali da se obračunavaju sa besnom gomilom zbog izdaje pokrajine, a da bi pred Skupštinom Srbije bilo još uzbudljivije nego li 5.  oktobra 2000. godine. I da: bilo bi mnogo krvavije. Čak i mnogo krvavije nego li prilikom demonstracija kada je Priština jednostrano proglasila nezavisnost, a „divni momci iz komšiluka“ zapalili nekoliko ambasada i jedinu džamiju u Beogradu.
Baš me interesuje, gde su bili svi oni momci koji su na utakmici Srbija – Albanija pravili bakljadu i hteli da se obračunaju sa fudbalerima tokom jučerašnjeg dana? Gde su bili Mišić i Bogdanov, kao i svi oni drugi koji vole „patriotsko“ iskazivanje osećanja? Očigledno je da im nisu smetale dve osobe koje su mediji u Srbiji predstavljali kao ministre vlade Kosova. Ah, da: njih dvojica nisu pikala loptu i nisu nosili zastavu Albanije, nego Kosova. I za razliku od onih fudbalera, njih je u Beograd dovela Evropska unija. A to je već nešto!
Dakle – bez kurobecanja, moliću! I, moliću lepo: Nemojte da se čudite što je Međunarodni olimpijski komitet primio u svoje članstvo Olimpijski komitet Kosova. Već pomenuti nesuđeni nobelovac i tadašnji prvi potpredsednik vlade su u Briselu potpisali jedan sporazum, a taj sporazum (ako se ne varam u tački 13.) predviđa da potpisnice sporazuma ne koče evro-integrativne tokove. A ti tokovi su oslonjeni na globalne integrativne tokove, koji podrazumevaju i UN. Samo polako. Pa nećemo valjda, sad tražiti od naših sportista da bojkotuju susrete sa sportistima sa Kosova? Hoćete da nam se naljute nesuđeni nobelovac i Onaj-Koji-Je-Bio-Prvi-Potpredsednik? Nemojte molim vas: evo, vidite da nas Evropa na neki način voli! Naši fudbaleri su dobili dronovanu utakmicu 3:0. To što su ostali bez bodova je već druga stvar.
Uostalom, nije to toliko bitno.
Bitno je da je Nole dobio sina.

A SAD SE REBALANSIRAJTE I STEGNITE KAIŠ
vucic tanjugU trenutku dok nastaje ovaj tekst, u Skupštini Srbije se prvi čovek vlade bori sa zlim poslanicima opozicije i objašnjava im rebalans budžeta, mere štednje i naplatu poreza od tajkuna. I svih ostalih, doduše.
Elem, kaže On u svom izlaganju da je tajkunima naplaćeno više nego li ikad pre toga. I potkrepljuje on to ciframa. I podacima da su oni-pre-njega od istih tih tajkuna naplatili mnogo manje. Posebno u zaštitu uzima medijskog mogula roze boje. A o onima koji su skrivili i ostali dužni kaže „nema ili levo ili desno, svaki je isti. Onaj koji je potkradao državu taj će da plati, ko je utajio porez taj će da plati“.
Oh, u kakvoj sam zabludi živeo sve do danas… Ja sam mislio da onaj koji je potkradao državu ide u zatvor… Ovo za utaju poreza odavno znamo da se ide na Sejšele, Bahame, da se kupuje jahta i tome slično…
Kako bilo, ovoj odbrani rebalansa i stezanja kaiša prethodila je molba Dušana Vujovića, resornog ministra (to vam je onaj sedi čika, koji podseća na nekadašnjeg premijera Cvetkovića) da stegnemo zube i kaiš i podnesemo „ovu žrtvu“, kako bismo „završili reforme započete pre 20 godina“.
Istina, nisam znao da smo u vreme Slobodana Miloševića započeli reforme u oblasti fiskalne politike. Kako bilo, ova molba se naročito odnosi na one koji zarađuju malo, a pripadaju javnom sektoru. Oni koji zarađuju više od 115.000 dinara (a njih je, zapravo, mnogo) trljaju ruke: solidarni porez se skida, a uvodi se umanjenje plata – ali samo na iznos između 25.000 i 115.000. Prevedeno na jezik običnih ljudi – ovi što su (pre)plaćeni su – u vreme solidarnog poreza imali 101.250 dinara. Ubuduće će imati 106.000. Pa zar to nije sjajno?
Zamislite samo kako će biti teško korumpirati nekog saobraćajca, kom je plata smanjena?
Zamislite samo kako će lekari sada teško prihvatati „čast“?
Zamislite koliko ćete lako ubediti učitelje, nastavnike i profesore, da sa ljubavlju i žarom podučavaju našu decu?
Mislim da će prva lekcija glasiti „diplomiraj i pali“.
Kad bolje razmislim, tako nekako je zvučao i reklamni slogan one ugledne univerzitetske institucije, gde je doktorirao naš ministar unutrašnjih poslova, zar ne?
Zlurado mi je, priznajem, preleteo osmeh preko usana, dok sam slušao prvog čoveka vlade kako govori da mere štednje „neće osetiti 61 odsto penzionera, jer oni ionako primaju manje od 25.000 dinara“.
Verujem da bi, pre samo četiri godine, takvu izjavu nekog političara na vlasti, tadašnji opozicionar ocenio kao „vrhunski bezobrazluk zločinačkog žuto-crvenog režima“.
Ovako, mere štednje neće osetiti 61 odsto penzionera. Oni već odavno ništa ne osećaju. Obnevideli su od kusanja klin čorbe.
Sreća naša pa nam je pod Jorgovankom dinar stabilan, sreća te evro ne divlja, sreća te nam je struja najjeftinija u Evropi (o svetu da ne govorim), a ostali energenti samo što se ne dele po ulicama. Sreća pa se trgovci takmiče u smanjivanju marži po super-marketima.
Uostalom, nije to toliko bitno.
Bitno je da je Nole dobio sina.

KAD SMO VEĆ KOD NOLETA
stefanKad dobijete dete, onda se hvalite. To svi rade. Bez izuzetka. Količina vašeg kur*enja direktno je proporcionalna količini para koju imate. Ako ste švorc (a s obzirom na to da živite u Srbiji – verovatno je tako), onda ste osuđeni na to da naslednika (ili naslednicu) slikate lično, mobilnim telefonom. I da objavljujete fotke po društvenim mrežama. Volja vam Fejs, Tviter ili nešto treće. Ako imate kintu i poznati ste (a Nole to ispunjava, zar ne?) onda vam se žena ne porađa u nekom ruiniranom porodilištu, niti leži u iscepanim čaršafima, nego taj predivni čin obavlja u „svili i kadifi“, u privatnoj bolnici. Za prve slike bebe vam čak nude pare, a vi možete široko da postavite bilbord na neku zgradu.
Lični marketing često upali: setite se samo da su do sada zabeleženi mnogi slučajevi da su nezaposleni od svoje crkavice zakupili bilbord i tražili uhlebljenje, a danas rade kao izvršni direktori marketinga zbog genijalne ideje.
E, sad, ako vam se desi promašaj pa marketinška i PR agencija okači bilbord vaše fondacije… Onda… Onda imate problem.
Iskreno – dugo nisam video veći promašaj nego bilbord čestitku za rođenje Noletovog sina.
Jednostavno, za tim nije bilo potrebe.
Momak je sjajan teniser, mnogo toga je uradio za svoju zemlju, heroj je u kog klinci gledaju kao u boga…
Zašto je onda trebalo napraviti taj PR šamar narodu koji razmišlja da li je moguće prehraniti bebu koja još nije nastala? Da li je trebalo napraviti tu vrstu šamara u situaciji kada je novim majkama širom Srbije ukinuta gotovo svaka vrsta pomoći i solidarnosti, pod izgovorom „štedi se, nema se“.
Nije trebalo.
Zamislite (kad već pominjemo novopečene majke) kako se osećaju one koje u ovom trenutku doje svoje dete, a žive u Srbiji?
To je ona zemlja u kojoj ima para za obilnu proslavu godišnjice stranke i štampanje luksuznog izdanja njenog internog informatora. To je ona zemlja u kojoj ima para za vožnju limuzina. Za povećanje plata ministara se ima. Za putovanja u Njujork (i ko zna gde sve još) se ima. Za stranačko zapošljavanje se ima (pogledajte zvanične podatke). Za sve one agencije i javna preduzeća (koje su bile u planu da se ugase, ali nisu, jer se mora zbrinuti stranački kadar) se ima. Za otvaranje novih javnih preduzeća se ima (Aerodromi Srbije, novo čedo koje tek treba da se napravi).
Ali se za majke – nema. Nema se ni za učitelje, nastavnike, profesore. Nema se ni za lekare. Ni za policajce.
Jer, štedi se.
To od nas traži Evropa.
Ona za koju prvi čovek vlade tvrdi da joj Srbija pripada.
Kako bilo, potrebno je reći prvom čoveku vlade Srbije da ova zemlja pre svega pripada njenim građanima. I samo njima. O pripadanju Evropskoj uniji ili bilo kome drugom – može da se raspravlja. Čini mi se (ako se ne varam, tako je u Ustavu zapisano) da se takve odluke i tako krupne reči ipak izgovaraju nakon što narod na referendumu odluči, a ne nakon što se objave „rezultati istraživanja javnog mnjenja na uzorku od 1.200 punoletnih građana sa teritorije centralne Srbije, bez Kosova i Metohije“.
Steži kaiš, narode. Zamolio nas čovek za godinu i po dana strpljenja. A posle? Posle ćemo da živimo bolje. On kad kaže, to tako – ima da bude.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top