Početna / Front Page Slide Show / USKRŠNJA: Smanjimo redove na granicama. Ostanimo ovde
USKRŠNJA: Smanjimo redove na granicama. Ostanimo ovde

USKRŠNJA: Smanjimo redove na granicama. Ostanimo ovde

PIŠE: Danijela Radojević

Uskrs je najradosniji praznik. Dan posvećen Hristovom vaskrsenju, dan porodičnog okupljanja i veselja. I da, danas ljudi slave. Dolaze im deca. Dolaze svi oni koji su otišli u neku, neću reći bolju, već „obećanu“ zemlju.

Naša Srbija, nažalost, to trenutno nije. Jasno je to svima. I roditeljima i deci, pa čak i ovim nesrećnim migrantima, koji su samo u prolazu.

Danas dolaze svi oni koji su otišli tek nedavno, sa diplomom u rukama. Neki i ne dolaze, nažalost. Još uvek nisu u mogućnosti. Nisu se snašli. Ima vremena, nije ovo ni prvi ni poslednji Uskrs, teše se oni, a teše se i roditelji.

NE TREBA NAM BUDUĆNOST?

Već otrcana fraza „odliv mozgova“ vrlo je aktuelna, nažalost, već decenijama. Izvozimo jabuke, maline, prasiće i još svašta nešto. To je valjda u redu. A da li je u redu to što izvozimo budućnost ove zemlje? Da li Srbiji zaista nije potrebna budućnost?

Većina studenata razmišlja o odlasku u inostranstvo, odmah po preuzimanju diplome. Zašto? Zato što u Srbiji nema mesta za njih, sem ako su neke lude sreće ili su rođeni pod srećnom zvezdom.

Srećna zvezda uglavnom podrazumeva bogate roditelje ili roditelje koji su neko i nešto u ovoj zemlji. Na isto se svodi. Samim tim, po rođenju i oni sami dobijaju takav status i posao im je zagarantovan, sa diplomom ili bez.

Nama, običnim smrtnicima ne preostaje ništa drugo osim da obijamo pragove raznih institucija, pa i onih za koje se nismo školovali. Nije ni to problem, „za onog ko želi da radi uvek ima posla“. Koliko puta sam samo čula tu rečenicu.

JESTE, PROBLEM JE

U stvari, kad bolje razmislim, jeste problem. Ja želim da radim upravo ono za šta sam se školovala, ono što najbolje umem i ono što najviše volim. Trenutno je ispunjenje takve želje u Srbiji, za većinu, ravno naučnoj fantastici.

Srbiji je trenutno potrebna prosta i jeftina radna snaga. Doktori, inženjeri, ekonomisti, pravnici, matematičari, fizičari – nikako. Ljudi sa mukotrpno stečenim diplomama i znanjem nisu potrebni. Oni sa kupljenim diplomama imaju daleko bolji prolaz, pokazalo se. Oni sa partijskim knjižicama vladajuće garniture, još bolji.

Sudeći po rezultatima brojnih anketa i istraživanja, svaki treći student je spreman da nakon diplomiranja napusti Srbiju, bilo to zarad usavršavanja u stranoj zemlji, bilo zarad nemogućnosti zaposlenja u sopstvenoj. Mladi ljudi ulažu ogroman trud da bi došli do diplome i sasvim je logično što za uzvrat očekuju i kvalitetan i dobro plaćen posao. Da li puno traže?

Tokom osamdesetih godina iz Srbije je odlazilo oko dva odsto stanovništva, da bi se devedesetih ovaj broj utrostručio, a već 2000. i popeo na više od 20 procenata. Ratovi, ekonomska kriza, društveni potresi u Srbiji, sve je to dovelo do velikog talasa migracije ljudi sa velikim potencijalima i izvanrednim sposobnostima.

SVET SE OTIMA O NJIH, SRBIJA IH SE ODRIČE

U svetu se otimaju za obrazovane i talentovane mlade ljude. Situacija je slična onoj u sportu, gledaju i biraju najbolje. Kod nas je sasvim drugačija situacija. Danas u Srbiji skoro da nema nikakve perspektive za mlade, obrazovane ljude. Čak su prinuđeni da svoje diplome skrivaju.

Država ne čini ništa da ih zadrži i omogući im da svoje znanje primene i na taj način pomognu kako sebi, tako i svojoj zemlji. Nažalost, njihovo znanje koristi i unovčava neko drugi.

Odlazak mladih iz Srbije predstavlja najveći srpski gubitak, reku bez povratka.

Po odlivu mozgova Srbija je na drugom mestu u svetu, što će reći da je znanje jedino što je Srbija u poslednje dve decenije izvozila. Srbija ostaje bez svoje budućnosti. Polako, ali sigurno.

Zadatak države je da učini sve kako bi mlade i talentovane ljude zadržala ovde, a da one koji su otišli, na neki način privoli da se vrate. Jasno je da naša država nije dorasla ovom zadatku. U suprotnom, ne bi ni bilo protesta, koje mnogi osuđuju. A osuđuju zato što ne vide dalje od svog nosa i sendviča pred sobom.

ZAŠTO SU STUDENTI NA ULICI

Da li ste čuli ovo pitanje? Da li ste i sami rekli „Koja je svrha protesta?“

Vi, koji ne razumete, nemojte se ni truditi. Nadam se da već za sledeći Uskrs ili Božić, nećete gledati u zatvorena vrata i pitati se „Hoće li doći?“, a za onaj sledeći „Hoće li uopšte doći?“. Par godina kasnije ćete se zapitati „Hoćemo li moći da odemo da upoznamo unuke?“.

Studenti i svi mladi ljudi koji su ovih dana okarakterisani kao huligani i besposličari, koji nemaju pametnija posla nego da šetaju ulicom i uzvikuju parole poput „Nećemo da budemo jeftina radna snaga“, „Gladni smo“, znaju zašto to rade.

Ja imam tu „sreću“ da mogu da odem kad god poželim, imam sve uslove i mogućnosti da živim bezbrižno, negde daleko od Srbije. Mnogi se čude mom kategoričnom stavu da „ne želim da odem“, mnogi čak daju sebi za pravo i da me osuđuju i kritikuju.

Obično se i ne trudim da objašnjavam, samo odmahnem glavom i nasmejem se. Ne radi se tu o patriotizmu, već o tome da bih odlaskom izdala sebe. Prodala bih se i predala, a ja nisam neko ko se predaje, ma koliko teško bilo. To bi bio moj lični poraz.

Treba ostati, boriti se i izboriti.

Treba smanjiti gužve na graničnim prelazima.

Share Button

O Danijela Radojević

Danijela je završila novinarstvo na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu. Misli svojom glavom i nema nameru da ode iz Srbije.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

17 − 6 =

Scroll To Top