Početna / Front Page Slide Show / Umetničko šamaranje na srpski način
Umetničko šamaranje na srpski način

Umetničko šamaranje na srpski način

PIŠE: Aleksandar Bećić

Šta svaki prosečni Srbin (a i pripadnik neke druge nacije na Balkanu) uradi kad mu neko opsuje majku, sestru, ženu ili neku drugu osobu ženskog pola iz neposrednog okruženja, koju naročito voli? Podigne ruku, dobro zamahne i udari. Obično udarac završi u predelu glave onoga koje izgovorio spornu rečenicu, uglavnom vezanu za polno opštenje.
Po tome su Srbi u svetu poznati kao kavaljeri – zaštitnici časti i integriteta (ne onog teritorijalnog) osoba ženskog pola. Istina, u nekim drugim zemljama, akcije u sličnim prilikama su drastično radikalnije, ali je to, valjda, pitanje kulture.
A šta svaki prosečni Srbin (a i pripadnik neke druge nacije na Balkanu) uradi kad mu padne mrak na oči kod kuće, u kancelariji, u kafani, na ulici? Pa, obično je scenario identičan onom opisanom u prvom pasusu ovog teksta: podigne ruku, dobro zamahne i udari, ovaj put izgovorivši nekoliko sočnih psovki koje su, uglavnom vezane za polno opštenje. Problem je samo što prosečnom Srbinu nažalost mrak pada na oči obično pred – ženama.
Tako je, sve se čini, bilo i ovaj put. I to u Ministarstvu kulture i informisanja. Da stvar bude gora, baš u onom odeljku koje se bavi kulturom. Jer – informisanje u Srbiji je čudna stvar i obično vam mrak pada na oči onog trenutka kada uključite televizor, radio, računar, ili otvorite novine. Kao što je to duhovito primetila Mara Bunčić, „postoje tri kategorije onoga što ima u medijima: istinito (umrlice); verovatno (vremenska prognoza); besmisleno (sve ostalo)“.

ŠAKA JADA
Dakle da se vratimo na zamračenje iz prethodnog pasusa: nekome je u Ministarstvu kulture navodno pao mrak na oči. Taj neko je sin legendarne glumice Olivere Katarine. Slikar je. I zove se (vidi, slučajnosti) Mane Šakić! Eto, Manetu Šakiću je pao mrak na oči pa je zaManuo i udario. I to dva puta. I to – naravno – kao i svaki prosečan Srbin – ženu. Ovaj put, nije to bila žena iz njegovog emotivno neposrednog okruženja, nego tamo neka – Lidija Bogdanović, koja je inače zamenik direktora Muzeja istorije Srbije i predsednik Upravnog odbora Muzeja savremene umetnosti.
Ona je, kaže dalje priča, angažovana kao članica komisije za dodelu sredstava na konkursu za savremene vizuelne umetnosti. A Mane Šakić, koji je u Ministarstvu angažovan na projektu proslave Milanskog edikta je hteo da vidi ko je dobio pare. I tvrdi Mane da nije udario Lidiju. Tvrdi i da se malo posvađao, ali da je nije udario. Kaže „sve je to prljava kampanja koja se vodi protiv mene“.
Ma daj!
Vidi, Mane: Srbi, oni prosečni u koje ti – po svemu sudeći spadaš – imaju dve karakteristike: da dižu ruke na slabije od sebe, naročito na žene i da kuju teorije zavere – naročito one o „prljavim kampanjama“ protiv njihovog lika i dela. Ako si udario tu ženu – bolje ti pristaje ime Majmune, a ne Mane. I slobodno možeš da me tužiš za uvredu, mada bih lično više voleo da me pronađeš negde u gradu, pa na meni da oprobaš svoju levicu ili desnicu.
To što si slikar koji je posle diplomiranja godinama živeo u Americi i Španiji (i to u onim teškim godinama, kada su raznorazni gologuzani bili pozivani da brane otadžbinu), je stvar izbora. Ali, to što si upisao prvo teologiju (pre nego što si se uhvatio četkice i boja) bi trebalo da te podseti da tvoj čin – pre svega nije hrišćanski! Što se tiče „kampanje“ protiv tebe – opet ću samo reći – ma daj! Ti i ne znaš šta je to kampanja.
A sad, vi gospodine ministre Petkoviću: ako je do udarca došlo, zamolio bih Vas da na najpristojniji mogući način gospođi Katarini objasnite da njen sin više nema angažman u Ministarstvu, jer u toj proslavi Milanskog edikta inače rade kojekakvi partijski i pri-partijski „stručnjaci“ (izvinjavam se onim kvalifikovanim kadrovima čiji je angažman zaista neophodan), a plaćeni (čuj – plaćeni – preplaćeni) su iz poreza koji mi, obični građani Serbistana upumpavamo u budžet ove zemlje. Jer, udariti ženu – nije kulturno. U najmanju ruku. Osim toga – koju funkciju ima jedan slikar u projektu zvanom proslava Milanskog edikta? Baš bih voleo da znam na kojim poslovima je angažovan!

REŠENJE
Više mi je stvarno pun kofer (ali ne onaj… što je netragom nestao sa nekim paricama) tog nasilničnog ponašanja koje prolazi kao kroz sir u ovoj zemlji: nekažnjeno, neprimećeno, neosuđeno… Umesto teologije i građanskog vaspitanja u školama bi fakultativno trebalo uvesti predmet koji bi se borio protiv nasilja u svakom pojavnom obliku. Možda bismo se tako otarasili ove svesrpske navike da udaramo žene. Naravno, tek posle dugog niza godina.
I za kraj: ako se ispostavi da je cela priča u koju je Mane uključen izmišljena, spreman sam da mu se javno, vrlo javno izvinim. Ali ne i da se izvinem – kao što je to pre neki dan učinio Sveti Toma Ordenski govoreći za BHT1.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

2 komentara

  1. Rada Karanac

    Nije stvar u „udaranju“, već KOGA ZAKAČIMO ONAKO, ZBOG PALOG MRAKA? Jednakom po snazi sebi?! Jedino! Pa koji „snagator“ na ovom Balkanu, meri snagu u odnosu na sebi sličnom ili istom?! Lako je onima u Ministarstvi da prosipaju pamet, običnom narodu, masi, iaonako smo funkcionalno, informatički i u svakom smislu nepismeni, pa lako pomislimo da sve tako treba, jer je zasluženo, jer treba uvek da se osećamo da smo krivi i da smo negde zabrljali, a ne da shvatimo da smo žrtve.
    Onda se čudimo što žene kažu: Moj muž je dobar, samo mi je jednom udario šamar, ali zaslužili sam! Odakle im takav stav? Pa u genetskom kodu balkanaca i balkanki. Kada zadajate nekoga takvim pričama, kada na sve strane čujete i vidite da je nasilje prema slabijima-po zasluzi, jednostavno to postaje deo genetskog sklopa, koji se prenosi i učvršćuje. Indoktrinisani smo time da postoje jači i oni slabiji, koji moraju da trpe, ćute, slušaju i potvrđuju da su krivi.

Ostavite odgovor za Aleksandar Becic Otkaži odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top