Početna / Front Page Slide Show / U Gagauziji – kod pravoslavnih Turaka
U Gagauziji – kod pravoslavnih Turaka

U Gagauziji – kod pravoslavnih Turaka

PIŠE: Viktor Lazić

Чим сам прешао границу Молдавије, обрео сам се у провинцији необичног имена – Гагаузија! Свуд уоколо су начичкани билборди који славе гагауску прошлост и аутономију, као и заставе са три жуте зведице, попут застава Косова и Војводине.
Многе државе имају у својим границама регион који се отцепио, са којим се ратовало и који функционише као независна држава. По томе ни Србија ни Молдавија нису изузеци. Али, Молдавија је једна од ретких земаља која на својој, не нарочито великој територији, има и Гагаузију – област од три хиљаде квадратних километара која је прогласила независност, па се предомислила и вратила у уставне оквире државе уз компромис, добивши оно што нико не зна шта је, а што је задовољило узбуркане страсти – „мање од независности, више од аутономије“.
Захуктала се лада и као да је дубоко удахнула пре него што смо заједно уронили у царство Гагаузије. Само име ове регије и народа, Гагауза, привукло ми је пажњу. Нико не зна ни откуд име, ни ко су заправо ти људи.
Сами Гагаузи о свом пореклу имају чак двадесет и једну теорију! По некима реч „Гагауз“ значи прав нос, по другима турско Огуз племе; могуће је да та реч долази и од имена Кајкауса Другог, султана који их је населио на Балкан. Поједини верују да су потурчени Бугари… Али, најшире је прихваћено уверење да су Гагаузи потомци Турака, премда – православне вере! Њихов језик је веома близак модерном турском, а склони су да подижу три (православна) прста увис…
Иако се диче својим турским пореклом и културом, дуго, вишедеценијско сиромаштво учинило је своје: ко год је могао да оде, отишао је из Гагаузије. Мало ко се докопао Западне Европе; деца из већине домаћинстава раде или студирају широм Русије. Данас образованих Гагауза има веома мало.

PET DANA NEZAVISNOSTI
mapa gagauzije copyКада је Молдавија прогласила независност 1991. године и уместо руског увела молдавски као званични језик државе, почели су први проблеми. Мало који Гагауз зна молдавски, а уз то је завладао страх да ће, на маргини државе и живота, ускоро нестати са лица земље.
У својој историји Гагаузи су били независни укупно пет дана, хладне зиме далеке 1906. године, када су подигли сељачки устанак. Тада су прогласили Републику Комрат, по свом главном граду, заправо варошици, што се нимало није допало њиховом господару, руском цару. Устаници су убрзо на главном тргу погубљени.
Када се моћни Совјетски Савез распао на парампарчад, Гагаузи се понадаше да ће лакше изаћи на крај са малом Молдавијом. Поново су прогласили независност 19. августа 1991. године. Молдавија је послала своју полицију да заведе мир у Комрату, па је уследио прави грађански рат. Умешала се Турска, покушавајући да буде посредник између отцепљеног народа, који сматра братским, и централних власти. Сваки Гагауз тадашњег председника Турске воли као рођеног брата; верују да је захваљујући његовом утицају избегнуто крвопролиће и постигнут компромис.
Гагаузи су прихватили да остану у Молдавији, под условима који нису задовољили ни њих, ни Молдавију – што је ваљда одлика сваког доброг компромиса. Добили су велику аутономију, укључујући сопствену владу, законодавство, председника и полицију, али и право да, у случају промене државног статуса (рецимо – уједињења Молдавије и Румуније, што је својевремено било актуелно) прогласе независност.
Заузврат су у њихову „националну територијалну јединицу“ ушле само општине чије је становништво на референдуму изразило жељу да буде у саставу нове Гагаузије. Тако им је територија постала исцепкана, са око 150.000 људи, састављена из четири неповезана дела, па на мапи изгледа као пијанац који покушава да стоји на једној нози. Званични језици су молдавски, гагауски и руски, а дан када је закон о „специјалном правном статусу Гагаузије“ усвојен у молдавском Парламенту, слави се као национални празник.
Данас је Гагаузија поносна на своје тепихе, маслац и вино. И аутономију, велику као независност!

PRAVO NA NOVINE
bista lenjinaПрестони град Комрат је седиште гагауског Парламента и јединог гагауског Универзитета у свету, који финансира Турска. То је, заправо, сасвим скроман градић, са нешто мање од 25.000 становника.
Мештани су веома поносни на Алеју гагауске славе у којој се налази неколико споменика. Када сам полицајце питао да ми покажу најважније знаменитости града, упрли су прстом у статуу Лењина, а затим ме упутили ка споменику у облику огромног тенка. Рекоше ми да нипошто не пропустим да посетим меморијал посвећен браниоцима Комрата и споменик Хејдару Алијеву, председнику Азербејџана, чије су бисте расејане свуд по свету, од Мексика до Београда.
На згради Парламента вијори се гагауска застава. У оквиру аутономије, Гагаузи имаји и своју полицију и право на издавање новина.
Када су Гагаузи пристали на аутономију, проценили су да економски не могу да буду засебна држава. Без икакве индустрије, са урушеном пољопривредом, тешко да је могуће  финансирати државу. Стога су, да би ојачали своју аутономију, последњих деценија настојали да побољшају економску ситуацију. Данас је Комрат центар прехрамбене индустрије и производње алкохолних пића, а у околини је отворено десетак винарија. Ту послује и једина молдавска уљара.

UTICAJ PRESLICE NA GAGAUZE
gagauski muzejСтигао сам до Бешалме. Име тог града надомак престонице Комрата, у преводу значи пет јабука. Ту се налази најпознатији гагауски Музеј. Дошао сам када се радно време увелико завршило а зимски рани мрак већ пао, али ми је неки весељак који се љуљао под дејством алкохола рекао да му жена ради у Музеју и да ће је одмах позвати да нам откључа врата. Каже да је воли највише на свету, да му, после вотке, од ње ничег дражег нема!
Нисам му поверовао; па како ће му веровати жена, ако постоји, када јој каже да је дошао неки Србин са ладом да по мраку гледа гагауски Музеј! Тек, отишао је по своју госпођу, и после неког времена преда мном се појавила госпођа у папучама, која у рукама може да носи барем три своја мужа. Он је стално нешто причао и мумлао, а она га грубо ућуткивала.
Обилазио сам хладне одаје Музеја, осуђен да слушам бескрајне хвалоспеве о славној гагауској прошлости, као и о утицају на гагауску културу веома важних предмета, као што су сто, столица, преслица, метални лонци…
Већина просторија није имала светла, па су ми изложбе показивали помоћу батеријске лампе. У Музеју има струје, али нема сијалица! Ко би очекивао да ће неки странац овде да забаса по мраку…
Када смо завршили обилазак, доброћудна радница Музеја ме је позвала да ноћимо код њих.
Њен мужа је изгледа у међувремену искапио још који деци вотке, па није престајао да прича о томе како су Гагаузи један савршен народ, те да бољег, а богме ни старијег на планети – нема.
Нарочито подробно се осврнуо на тему верности; нагласио је како је код њих верност светиња и да се никад не мораш бринути да ће ти Гагауз дирнути у част жене. Затим је трапаво покушао да олиже уво једној гошћи, која се спретно измакла.
Алкохолизам је велики проблем Молдавије; Светска здравствена организација је пре неколико година у извештајима објавила светски рекорд: овде се попије највише алкохола по глави становника на свету!
u muzejuПосле неког времена престао сам да слушам његово трабуњање. Само сам климао главом, пуштајући га да мисли да се у свему слажемо. У једном тренутку ме је упитао да ли разумем гагауски. Покушавао сам да гледам телевизију и махинално му одговарао, па сам само климнуо главом. Ау, кад је човек кликнуо од узбуђења и опалио на гагауском! Целу ноћ га нисам могао убедити да ни реч не разумем и да, кад већ мумла, бар мумла на руском.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Gost Kolumnista

Gost kolumnista ponekad ima biografiju. A ponekad nema. Gost kolumnista može da se ponaša kako hoće. Gost kolumnista svoju sliku čuva za sebe. I Ti možeš biti Gost kolumnista.

4 komentara

  1. Manje od nezavisnosti,vise od autonomije,mislim da smo se te definicije mi naslusali milion puta u zadnjih deset godina od svih nasih politickih vodja,jedino sto je na kraju od njih ispalo Gagauzija a od nas gologuzija

  2. Tamara Dragićević

    Molim uredništvo Kolumniste da ovaj tekst promovišete i u narednim danima, kada Vam prođe akcija, jer je Viktor zaista fantastičan putopisac. Uživala sam čitajući i prethodnu i ovu priču o zemljama kojih nema. Nadam se da će Kolumnista nastaviti saradnju sa ovim sjajnim mladićem.

  3. Odlična reportaža napisana u maniru iskusnih putopisaca. A Viktor je, koliko je meni poznato, upravo to. Imao sam priliku da u rukama držim samo jednu njegovu knjigu i nadam se da će ova ugledati svetlost dana u okviru neke knjige renomiranog izdavača. Samo napred Viktore.

  4. Dragi virtuelni kolega, moram priznati da ti zavidim na svemu što si doživeo u svojoj ladi. Ja sa mojom ne bih smeo da se otisnem tako daleko. Uživam. Hajde, brzo sledeću reporažu!

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top