Početna / Front Page Slide Show / Trežnjenje ili eutanazija?
Trežnjenje ili eutanazija?

Trežnjenje ili eutanazija?

PIŠE: Peđa B. Đurović

Ovi poslednji izbori bili su odličan pokazatelj. Za sve one koji žele da misle svojom glavom, i koji nisu (ne)dobrovoljni konzumenti istina koje se plasiraju putem mejnstrim medija. 

Kome ni posle izbora na kojima je praktično jedini kandidat odneo pobedu „čistu kao suza“ nije jasno koliko smo izvitopereno društvo postali, tome ni čitanje ove kolumne neće pomoći. Prateći, međutim, društvene mreže (a one su ništa drugo do verno ogledalo srpske realnosti), ne mogu da ne primetim da ljudi intuitivno shvataju da nešto nije u redu, ali imaju bezbroj pitanja na koje im niko ne nudi odgovore. Ili ako im odgovori budu ponuđeni, brže bolje se krene sa diskreditacijom ličnosti koja je odgovore ponudila. Bez ikakve analize suštine, jednostavno se udari na lik i delo.

I to jeste suština problema sa kojim moramo da se izborimo. U genetski kod nam je upisano idolopoklonstvo (o čemu sam još pre dve godine pisao ovde), ali i sklonost ka prebacivanju odgovornosti na drugog. Volimo da imamo velikog brata (ili tatu) koji će da rešava naše probleme, volimo da imamo na koga da prebacimo krivicu ako nam loše ide, volimo da imamo koga da provlačimo kroz blato kad njemu loše krene. A volimo, da se mi ne lažemo, i da gajimo iluziju da svojim glasom na izborima utičemo na moguće promene. Vreme je da konačno shvatimo da izbori u ovakvom sistemu nisu ništa drugo do vešta podvala učesnika političkog života i stvaranje privida da se narod u ovakvom obliku demokratije pita bilo šta.

Demokratija ima smisla samo ako je direktna. Jedna od najboljih definicija je sledeća:

Direktna demokratija je metod odlučivanja u kome svi na koje se odluke odnose imaju pravo na jednaku ulogu u njihovom donošenju, gde se pod ulogom podrazumeva informisanost, predlaganje, diskutovanje i glasanje o predlozima.

To, međutim, podrazumeva obavezu pojedinaca da se aktivno uključe u iznalaženje odgovora na brojna pitanja, kao i na sprovođenje odluka u delo, a to za sobom vuče odgovornost, i to je ono od čega većina ljudi beži. Mnogo je komotnije slušati predizborne laži kandidata koji će ući u parlament i vladu i tamo, tobože, sprovoditi našu volju. Lakše je odabrati jednog kandidata koji će biti predsednik svih građana, i koji će na svojim plećima nositi teret svih naših uspeha, neuspeha, pogrešnih procena, dobrih ili loših globalnih okolnosti, svojih dobrih ili loših poteza…

Pogledajte samo poslednje predsedničke izbore u Srbiji. I malom detetu je bilo jasno još godinu pre nego što su raspisani da će u ime vladajuće koalicije da se kandiduje aktuelni vlasnik života i smrti svih građana Srbije, Aleksandar Vučić. Onog trenutka kada je u kamere izgovorio da mu ne pada na pamet da to uradi, počela je njegova predizborna kampanja, i toga nije bio svestan samo onaj ko nije želeo da pogleda stvarnosti u lice. Mudro je neredovni vratiša knjiga u školsku biblioteku sačekao da na snagu stupi uredba po kojoj se sudovima i organima lokalne uprave oduzima pravo na verifikaciju potpisa za kandidaturu, dobijajući tako savršen propusni filter za „protivkandidate“, tj. za predstavnike onoga što pretenduje da se zove opozicijom. Nekima je ustupao stranačku infrastrukturu da im pomogne u skupljanju potpisa (žitelji građana po unutrašnjosti Srbije to najbolje znaju), a neke je preko notara onemogućio da prikupe potpise. I tako je Vučić dobio izbore na kojima je jedini kandidat bio on. Ostali kandidati bili su tek scenski efekti, deo koreografije i privid da se vodi neka trka.

Time je vladar života i smrti u samom startu pokazao da će izbori biti neregularni, i da ni na koji način neće predstavljati izbornu volju građana već će oni biti rezultat njegove majstorske manipulacije. Tog trenutka su opozicija (koja se od tada s pravom naziva lažnom) i građani morali da zauzmu jedinstven stav i da izbore bojkotuju. Da izađu na ulice, da protestima izraze svoj otpor tiraniji i manipulaciji, da pokažu jasno volju da ne žele da budu deo procesa za koji je jasno da je falsifikat, ili sportskim rečnikom rečeno – čista nameštaljka. Svako ko je posle takvog raspisivanja izbora pristao da učestvuje na njima postao je saučesnik u Vučićevoj prevari koja ga je dovela na vrhunac vlasti. Bilo da se radi o trkačima koji su trčali trku za diktatora, obmanjujući javnost kako se bore za promene – a borili su se samo za 29 miliona dinara iz džepova istih tih građana, bilo da su u pitanju građani koji su beskrajno naivno verovali da postoji i minimalna teoretska šansa da bilo ko od „protivkandidata“ pobedi.

Žalosno je bilo posmatrati ovacije u izbornoj večeri, kada su pristalice donedavnog zaštitnika građana po društvenim mrežama delili statuse u kojima se pisalo kako je jasno da je diktator pao, jer je dijaspora rekla svoje, i njihov guru je porazio tiranina. Razumljiva je ljudska želja da se zlu vide leđa, ali je nerazumljiv toliki stepen naivnosti i političke neobrazovanosti i neodgovornosti. Niko se nije upitao šta bi se, zapravo, desilo kada bi nekim čudom režim Vučića pao na svim nivoima. O tom koraku malo ko razmišlja, jer važno je oterati jednog, pa ko god da dođe na njegovo mesto. Baš kao što je bilo važno oterati Tadića (koji je stvorio Vučića) i na njegovo mesto dovesti Tomu Grobara.

Promene u ovoj zemlji zahtevaju mnogo ozbiljnije procese od puke kozmetičke promene u vrhu vlasti. Neophodno je protestima i građanskom neposlušnošću dovesti do blokade i kolapsa sistema, ali nikako pre nego što se obezbedi zdravo jezgro od koga će biti formirana prelazna vlada, koja će zatim sprovesti kompletnu lustraciju uz oduzimanje imovine stečene u periodu bavljenja politikom, raspustiti sve državne institucije, uspostaviti na zdravim temeljima nove, proglasiti bankrot, raskinuti ugovore sa svim međunarodnim finansijskim institucijama i sa stranim investitorima, i na kraju raspisati izbore na svim nivoima. Na tim izborima bi se kandidovali ljudi i pokreti koji bi bili birani na principima direktne demokratije, svesni da ulazak u bavljenje politikom podrazumeva pre svega odricanje i odgovornost, a nikako sticanje materijalne i druge koristi. Postoji tu još sijaset koraka koje je neophodno preduzeti, ali ovo je minimum potreban da bi se u promene krenulo.

Dobrobit jedne države mora da zavisi od sistema, a ne od pojedinca ili određene grupacije ljudi. Kada se sistem pravilno uspostavi, onda je on tu da bi brinuo o građanima, a političari i državnici su tu da bi opsluživali sistem i doprinosili njegovom pravilnom funkcionisanju. Sve dok ne postanemo svesni te činjenice imaćemo vlast kakvu zaslužujemo – bahatu, bahatiju, najbahatiju. Pa u krug. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

  1. Svako ko je prespavao časove filozofije Svetlane Erič, zvane Cvrce, zna da je kao i religija, demokratja samo opjum za narod i ništa više. Tzv. demokratija je počela i završila se u Staroj Grčkoj, nije ni Rim dobacila. Živimo u modernom robovlasništvu koje je je gore od tradicionalnog, jer 99posto naroda toga nije svesno ili neće da prizna, i jer je stari rob makar imao vremena za porodicu. AV je samo av kao i svi avovi po celom svetu koji sprovode volju nekolicine gazda koji vladaju celim svetom. A ovaj svet je najgori od svih mogućih svetova u kome vladaju licemerstvo, kriminal, amoral, prodane duše kojima nipta nije sveto i sam sotona. Okrenite se sebi, manite se politike, jer ćete biti instrumentalizovani od prethodno navedenih, volite svoju porodicu i bližnnje.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top