Početna / Front Page Slide Show / Tomindan na crni petak
Tomindan na crni petak

Tomindan na crni petak

PIŠE: Pavica Veljović 
Slušala sam svojevremeno svog dedu, vremešnog i mudrog starca, bez mnogo dana škole, ali sa bogatim životnim iskustvom, kako pripoveda o borbama vođenim na našem tlu, o časti i dostojanstvu koje se branilo nenapuštanjem  ognjišta, o karakteru tih hrabrih ljudi. „Upamti, sine“, govorio bi mudri starac, „nisu nas izdali drugi nego naši i nismo mi išli da branimo njihovo, mi smo branili  naše. Na vlast treba da dođe školovan čovek, ali da ništa ne uradi dok ne pita svoj narod“, akcentovao bi uzdahom iz duše, dijalektički potkrepljenim od pirotskih krajeva odakle su, i onda i danas, ljudi odlazili trbuhom za kruhom.
Ne znam da li da plačem ili da se smejem.
Na vlasti da bude školovan čovek?! U Srbiji? Auuuuh, deda, neka mi kosti tvoje boračke oproste, ali nešto si ti tu debelo omanuo. Ili mi svih ovih godina živimo u zabludi ili ste i vi imali ideale i Domanovićevske vođe. Mada više stičem utisak da vođa nije slep. Narod je u mraku.

MI IMAMO TOMU
Majke mi ti kažem, baš tako – Tomu Diplomu. Toma nema Šanu, ali ima manu – nema diplomu! Ima, ali nema. Hajde da te ne zbunjujem, idem redom.
Toma ni za živu glavu neće da oda koja je pitanja i na koju temu branio svoj masterski rad! Deda, ne možeš da zamisliš koliko on izdajnik nije! Ni samog sebe ne izdaje, a kamoli državu i narod! I ne samo  da je master već je i majstor čija uspostava veze sa društvenom mrežom ne ide baš po planiranom mu protokolu, već je spojio posao i zadovoljstvo: rukovodi državom i pokopava narod! Ima dve funkcije: grobar i predsednik. Jedan od te dvojice će nas sigurno sahraniti. 
U tvoje vreme, sećam se, najplaćeniji su bili patriote. E, danas su to napredne demokrate koje, krojeći sudbinu roda svoga, krajeve ludačke košulje vezuju za tlo, narod za inostrane kapitalne investicije, svoje interese za fotelje i funkcije, a Srbiju na aparat za preživljavanje. Jedva čekam da nas skinu sa tog demokratskog naprednog državnog aparata. Da umremo kao ljudi.
Ali, tu već nastaju problemi. Bacamo predsednika, školovanog dakako, u nedoumicu šta mu je činiti. Prosto mu prouzrokujemo krizu identiteta! Da li da se bavi onim za šta se školovao ili onim za šta misli da je sposoban. Zbunjujemo čoveka koji je došao na vlast tražeći da bude čovek iz naroda, a samo cipele koje fura koštaju kao pola večere. Koje večere?! Pa tajne, deda. Tajna večera, jer ni sami ne znamo odakle nam. Ali imamo predsednika koji je jedini u svetu izgradio spomenik izgrađenom mostu! Imamo predsednika koji se poziva na proročanstvo kao što se svojevremeno, dok je još bio predsedničić u povojima, da ne kažem seronja, pozivao na radikalnije mere napretka Srbije i kumstvo. Čim je kumu izgorela slama, a počelo da gori pod nogama  i ovom se zapalilo nešto oko srca, te baš ta goruća želja ga potera da se kandiduje.

MUKOTRPAN PUT TOME VELIKOMUČENIKA
Nije on kriv što je tu gde jeste, već što ne ume da bude.  I to je jasno pokazao više puta.
Najpre je bio osnivač jedne stranke i njen potpredsednik; potom predsednik iste; malo je drpnuo i od Vlade te ga je funkcija potpredsednika Vlade Srbije odbacila do potpredsednika Vlade SR Jugoslavije, tri kandidature za predsedničke izbore, spustila mu demonstrativno pozadinu na stiropor i odvela ga u štrajk glađu (osam dana) i žeđu (šest dana). Tada je mali broj ljudi shvatio da zapravo, ne samo da imamo političare čije se funkcije zasnivaju na lažnim doktoratima i plagijatima prethodnih modela vlasti, već i vrhunske glumce.
Upravo je ta nezamućena, neomađijana, nepotkupljiva  manjina ono što nam nedostaje da većini bude daleko bolje od prepisanog. I prorečenog. A Toma Velikomučenik, pozivajući se na proročanstva, upravlja jednom državom, sa Vladom čije me je rezultate sramota da iznosim koliko su „dobri“.
Državom upravlja ne samo grobar, master ekonomije, predsednik već i pisac, slučajno, trinaest „kapitalnih“ dela . U vremenu kada je cenzura najjača, setih se da je upravo on napisao „Kroz medijski mrak“.
U vremenu kada se prisećamo stradalih žrtava režima od pre 16 godina, opet mi na pamet pada Tomino pisanije „Šešelja za predsednika“.
U vremenu kada ne dižemo glavu zajahani bedom, siromaštvom, porezima, legalnom otimačinom pošteno zarađenih plata i penzija, setim se i one njegove „Ni pobeda ni poraz“.
U vremenu kada nemaju časti i poštenja niti obraza da javno izađu pred narod i priznaju da su nas prodali, setim se Cara Lazara i Tomine knjižurde „Sve za Kosovo i Metohiju“.

A NEŠTO ZA SRBIJU?
Stvarno, ima li nešto za Srbiju? Ima li nešto da je nama ostalo od dedovine koju rasprcavate kao da je vaša lična?! Ima li neko još, sem vas, decu koja ovde treba da dobiju posao?! Ako ćemo iskreno umem i ja da rodim junaka, samo bih, za razliku od postojećeg, svog školovala. Jer ako bude glup, postaće ministar, ali  ako ne završi ni osnovnu biće običan predsednik! No, po izboru Ovdašnjeg Svevodećeg, shvatam da nije škola za vola. Za njih su doktorati. I master-radovi.
Naš je baš neobičan. Nekako poseban i narodski čovek. Ima tu specifičnu smirenost u glasu, kao da ga ništa ne dotiče. Niti ga se tiče.  Imali smo sreće onoliko koliko nismo imali pameti da izaberemo boljeg. Teško da će jedan takav pasti ukoliko sam sebe ne obori. Ali ako bi se sedam miliona diglo, neko bi tu morao da padne!
Jedina opcija nam je da odredimo datum. Što pre.
Samo molim Boga da se i ovaj, kao i prethodni Tomindani, nama za inat, ne zalomi na „crni petak“. Još jednog baksuza Srbija ne bi podnela.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Pavica Veljović

Pavica je žena koja piše, jer ne zna kako drugačije da menja svet. 2014. je objavila knjigu Sizife, promeni ruku. U razgovoru sa urednikom portala Kolumnista rekla "Meni će i na nadgrobnoj ploči pisati: na pravdi Božijoj crkla od nepravde".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top