Tajkunada

Tajkunada

PIŠE: Vuk Branković
Jedan se tajkun vratio kući. Na lečenje. I ne zna se još uvek ko je pokušao da ga ubije. Niti zbog čega. Drugi se tajkun već preobratio i napisao pismo vladi Srbije u kom je iskazao spremnost da postane „taster“, odnosno – svedok saradnik. Treći se tajkun zaputio ka sigurnosti inostranstva. I završio je u pritvoru. 

Slučaj Miroslava Bogićevića, o kom smo odavno pisali na ovom portalu, vlasnika Farmakoma i još mnogih firmi (uključujući i MB aviation kojim je dotični tajkun hteo da zbriše iz zemlje), sigurno je bio potreban ovdašnjoj vrhuški na vlasti, kako bi pokazala kako je „borba protiv organizovanog kriminala i korupcije“ neprestana. O tome govori i izjava „doktora“ Nebojše Stefanovića, ministra unutrašnjih poslova, koji je pobedonosno obelodanio kako poznaje ljude čije su firme „potpuno upropašćene zbog saradnje sa ‘Farmakomom’, a bile su zdrave i normalne“.
Naravno, mlađahni ministar nije propustio da nam ukaže kako su nekada tajkuni (u vreme žutog režima) mogli da se nesmetano bogate na grbači naroda, kao i da „sada postoji politička volja da se sa korupcijom i kriminalom obračuna, a ranije očigledno je nije bilo“. 
E, u toj izjavi ima jedan prilično veliki nedostatak: Naime, kako je policija saopštila nakon bombaste informacije da je tajkun hteo da se dislocira iz Srbije zemlje i zaštiti samog sebe u zemlji lala od hapšenja, pojavila se još jedna informacija. A ona kaže: „Sumnja se da su u periodu od oktobra 2012. do marta 2013. godine Bogićević i Salai (Miodrag Salai, predsednik kreditnog odbora Privredne banke Beograd, op. aut.) omogućili da PBB odobrava kredite privrednim društvima čiji je jemac bio „Koncern Farmakom MB“.“
Ako se ne varam, u oktobru 2012. na vlasti je bila koalicija koja i danas vlada Srbijom.
Ako se ne varam, ta koalicija je već bila u punom kapacitetu vlasti i postavila je svoje ljude svuda gde treba.
Dakle, ovaj put ne „žuto preduzeće“ ne može biti okrivljeno za to što je Bogićević ojadio PBB. Istina, u vreme „žutog preduzeća“ Bogićević jeste, uistinu, postao bogat i moćan. Ali ga promena vlasti nije poremetila da se bahati i dalje.
Pre pola godine, urednik ovog sajta je skrenuo pažnju na činjenicu da je „Šerifu iz Šapca“ 26 banaka mu je dalo kredite i da je „dužan pola milijarde evra za te kredite, za poreze, za plate i mnoge druge stvari što bankama, što poveriocima, što državi!“
Interesantno je to: kada običan čovek kaže – nemam para – on ih zaista i nema. Ispraznio je i potrošio čak i ono što je ostavio za crne dane.
Kada običan čovek kaže u Srbiji da je dotakao dno i da ne zna odakle više da uzme da bi prehranio čak i porodicu, onda to znači zaista to – kao i da je potrošio čak i neki novac koji je ostavljao za (na primer) školovanje svog deteta.
To znači – znate uostalom vrlo dobro – da nema više „ni pas za šta da ga ujede“.
A kada za tajkuna kažete da je dužan i da je propao, onda to znači da je parkirao svoj privatni avion na pisti. I da se spremio da zbriše. 
Ima i onih koji nisu tako tajkunasti tajkuni, pa još nemaju svoj avion. O tome govori najbolje slučaj Gorana Perčevića.
On je, navodno, imao kancelarije koje su više podsećale na svemirski brod, kako kažu mnogi. Na svom „saldu“ ima 34 kredita vredna „samo“ 1.4 milijardi dinara. Ali avion – nije imao. Valjda je računao na helikoptersku podršku nekadašnjeg ministra unutrašnjih poslova i svog partijskog druga Ivice. Ona je izostala. Rezultat je poznat. Prečevića su uhvatili na parkingu (a neki tabloidi kažu – u plakaru) dok je navodno (prema sopstvenim rečima) „čekao prijatelja koji je trebalo da ga dovede u policiju na informativni razgovor“.
Hajde realno: i teško povređeni Milan Beko, nesuđeni direktor Železnica Srbije, i Perčević i Bogićević su svoj inicijalni kapital stekli uz „amin“ države u vreme crveno-crnog režima Slobodana Miloševića, u vreme dok je Mirko Marjanović bio premijer.
Posle su ga uvećavali. U Srbiji je jasno kao dan: bezobrazno se ne možete obogatiti bez političke podrške (čitaj: zaštite).
I ako mislite da u ovom novom režimu nema novopečenih bogataša, grdno se varate. 
Znate već kako kažu: ne pitaj me kako sam stekao prvi milion. Posle sve ide lako.
Običan čovek u ovoj zemlji sve češće je u prilici da kaže – ne pitaj me kako sam se zadužio prvi milion. Posle sve ide sve teže.
Prema nekim proračunima koji su ovih dana izašli u javnost – 24o građana Srbije na svojim računima je uštekalo 500 i više hiljada evra.
Prema nekim drugim proračunima koji se ovih dana kriju od javnosti, 2.400.000 građana Srbije živi u ozbiljnim dugovima. A posla – nigde. Osim u obećanjima i projektima koji liče na šarenu lažu.
Gospodo iz vlasti, hapšenja se ne mažu na hleb. Dajte posao narodu. A tajkune i sve one koji su prekršili zakon ove zemlje iz bahatosti – u zatvor.
Ova zima će nam ostati u lošem sećanju.
A posle?

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Vuk Branković

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top