Početna / Front Page Slide Show / Svi Srbi pod jednu šljivu
Svi Srbi pod jednu šljivu

Svi Srbi pod jednu šljivu

PIŠE: Vuk Branković
Morao sam da sačekam da prođe dan. I da se smirim. Da ne pljujem mnogo. Da ne gađam televizor. Da ne cepam novine. Da ne uništavam sopstveni tablet koji je pri izdisaju. Da ne vrištim zbog gluposti koju je izvalio čovek koji je predsednik ove zemlje. Čovek koji je ničim izazvan, uz podršku jedne četvrtine naroda, zaseo u fotelju na Andrićevom vencu i odande mudruje. Bez dana škole.
„Demografska slika Srbije je iz godine u godinu sve lošija i mi svake godine izgubimo jedan manji grad, što zbog siromaštva, što zbog činjenice da mlade žene imaju sve manje vremena za razmišljanje o roditeljstvu“, rekao je Nikoliću Tomislave, onako mirno, akademski, u razgovoru sa nekim likom iz UNICEF-a, direktorom za Srbiju. Mišel Sen Lot se zove „karijerni diplomata“, koji je davnih dana zaboravio svoje poreklo.
A onda, taman kad sam se smirio, „zakačim“ na internetu izjavu Vladimira Nikitovića. Vama ime pretpostavljam, ništa ne znači, ali meni, čistom igrom slučaja – znači. Znam da je lik geograf i demograf, da ga smatraju ozbiljnim naučnim radnikom, koji je saradnik Centra za demografska istraživanja. A njegova izjava za agenciju Beta glasi da će u Srbiji „do 2050. godine biti milion i po do dva miliona stanovnika manje“:
„Prema najoptimističnijim istraživanjima, Srbija će ostati bez milion ljudi do sredine ovog veka. Čak i ako se poveća stopa prirodnog priraštaja, to neće dovesti do značajnijih promena, jer je trend opadanja stanovništva u Srbiji konstantan“, kaže Nikitović.
Dakle – pošto optimizmu u Srbiji više mesta nema – u roku od 36 godina – biće nas dva miliona manje. Za još 36 godina – još dva miliona manje. Početkom XXII veka – biće nas manje od milion. Da ponovimo zvanične rezultate istraživanja: Srbija godišnje, zbog negativnog prirodnog priraštaja „izgubi“ oko 30.000 ljudi, a 10-15.000 godišnje emigrira.
U prevodu na srpski jezik – krajem sledećeg veka – staćemo svi – pod onu jednu šljivu. 
Bojim se da nećemo morati da čekamo toliko dugo. Bojim se da će premudre glave političarske uraditi sve što je u njihovoj moći da nam ekspresno smanje brojku značajno pre tog XXII veka.
Mora se priznati da su krenuli dobro:
Državom predsedava lažni master Tomislav Nikolić, vladu vodi čovek koji sve zna i koji se za sve pita, čovek koji nas laže svakodnevno pričama da ćemo živeti bolje jer će nam doći investitori koji se prosto otimaju o nas. Da, Aleksandar Vučić.
O radu i socijalnim davanjima brine se onaj lažni komunista, Aleksandar Vulin, lažni levičar, koji je svoju „buntovničku“ facu opeglao i uvukao – čas u odelo – čas u uniformu – sve u zavisnosti od toga da li treba da bude ozbiljan. A ozbiljan je samo kad treba da saopšti da para za: radnike, veterane, trudnice, penzionere, socijalne slučajeve… – nema.
O zdravstvu nam se brine Zlatibor Lončar. Taman je povukao nekoliko dobrih poteza, kad mu opet divljaju ovi iz Republičkog fonda za zdravstvenu zaštitu. Stalno (izvinite na izrazu) kenjamo o humanosti i važnosti doniranja organa. A onda, kada živa žena (igrom slučaja novinarka) svojoj koleginici da bubreg da bi ostala u životu, RFZO kaže da nema osnova da joj plati mesec dana bolovanja. Fak ju veri mač. Ja sam čuo za dobrovoljno davanje krvi. Čuo sam i za potpisivanje donorskih kartica – pa kad riknem, uzimajte šta vam treba. Ali, ovo, ovo je bezobrazluk. Aman, Srbi! U pamet se!
O obrazovanju se brine naučnik koji je ostao zauvek u Petnici. To što mu pola škola štrajkuje, njega ne zabrinjava mnogo…
I?
Mogao bih ovako da nabrajam do sutra.
Mogao bih potpuno legitimno da „okrpim“ svakog ministra (bez izuzetka) i da kažem da je mnogo razloga za njegov (ili njen) odlazak iz vlade.
Ali suvišno je. Znate i vi koji čitate ove redove da su argumenti protiv ove vlade teški kao kamen.
Međutim, nije ovo tekst protiv (ove) vlade.
Ovo je tekst protiv bezobrazluka koji nad običnim narodom sprovodi i ova, i prethodna, i ona vlast pre nje.
Ovo je tekst protiv nebrige i „boli-me-dupe“-štva, koji praktikuju oni koji vladaju Srbijom.
Ovo je tekst kojim, iskreno rečeno, plačem nad narodom koji živi u ovih 88.361 kvadratnih kilometara.
Na početku teksta pomenuo sam nesrećnog Nikoliću Tomislava. Čoveka koji je rekao da „mlade majke imaju sve manje vremena da razmišljaju o roditeljstvu“.
Predsedniče. Mlade majke vape da razmišljaju o roditeljstvu. Ali, kako da razmišljaju, kada na svakom koraku onaj kvazi komunista govori kako para nema? Kako, kada svako malo onaj Mali ukida pomoć za trudnice i porodilje, a njegov primer slede i ostali gradovi, vadeći se na praznu kasu?
Kako da razmišljaju o roditeljstvu u Srbiji, kada i muške i ženske glave više ne razmišljaju o životu u Srbiji, zahvaljujući i vama i onima pre vas, i onima koji su vladali pre 2012? Oni razmišljaju da sa svojim diplomama, a i bez njih, odu u neke druge zemlje, koje s nama nemaju dodirnih tačaka!
Kako da razmišljaju o roditeljstvu, kada zemljom vladaju neuki, bezobrazni i oni koji su kupili diplome?
Kako da razmišljaju o roditeljstvu, kada smo zemlja u kojoj partijska knjižica rešava sve probleme???
Već vidim onu šljivu pod koju će svi Srbi stati. Kako je krenulo, neće morati ni genetski modifikovana da bude: neće nam trebati nikakva velika i raskošna krošnja. 

Share Button

O Vuk Branković

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

six − 2 =

Scroll To Top