Početna / Front Page Slide Show / Sveti Strahoje i Bananamen
Sveti Strahoje i Bananamen

Sveti Strahoje i Bananamen

PIŠE: Rada Karanac

Nameti. Harači. Laž. Beda. Krv i znoj. Žuljevi. Prazan hod. Sećanja na prošla „dobra vremena“. Brige. Rijalitiji i starlete. Gluvonemi intelektualci. Pet minuta za probisvete. Poturanje nogu. Namćorisanje. Košmari. Lepi snovi i smeh bez saglasnosti. Vlastodršci između Olimpa i oblaka. Reklo bi se da nema gore. Reklo bi se da smo dotakli i ispod dna. Reklo bi se da smo ugasili… Hm!

Negde u jednom selu „ispred zadruge“ svaki dan se okupljaju i seljani i oni što su pobegli u grad. Tu se zateknu i lekari, i profesori, i policajci, i svršeni studenti, i džabolebaroši, i kamiondžije, i ko će ti sve znati… Prepričavaju doživljaje, hvale sinove i ‘ćeri, pričaju ko lošije živi i ko se više muči.

KOLEKTIVNI SAN

Jednog dana trči seljak, kao bez duše:

„Ljudi, nikako da se povratim od sna. Još ne znam da l’ sam ovde il’ u njemu. I vas sam sanj’o. Svi smo zajedno u tom sranju… Mislim, tamo, u snu bili. Dajder ‘vamo po ladno, pa da vam pričam.“ Ostali načuljiše uši.

„Sanjam ja kako svu moju zemlju uzeli neki stranci. Kažu uzima se seljacima, reforma je u toku. Dali nama seljacima-robovima srpove i kose, vele da se više pažnje posvećuje ekologiji, te se vraćamo na ručnu proizvodnju. Rekoše i silne kladionice da će da otvore, jer se tako najbolje leči stres. Obećaše da će u njima raditi naša deca, a naročito oni koji su doktorirali na temu programiranja i najnovijih tehnologija, uh…“! Nakrete pivo iz flaše i nastavi prepričavanje sna uz duboki uzdah:

000„U slobodno vreme moramo da gledamo oba TV programa. Na jednom se emituju emisije o narodu koji se silno muči po tamo nekim zemljama, kako žive u zemunicima i kako su nasmejani. Na drugom programu su najnoviji rijalitiji. Mislim da se jedan zove “Šou u Vašem domu”. U stvari i bio je šou u našim kućama! Često smo mesecima ugošćavali poznate face, koje bi boravile kod nas i sve o našem trošku. To su snimale kamere i prikazivale na tom drugom programu. Ti gosti su bili neki bezobrazan i nevaspitan narod. Išli su goli po kući. Svađali se. One stvari radili gde stignu. Zapovedali nam. Vikali na nas. Znam da su im mame i tate bili poznati i da smo morali da ćutimo, trpimo, gledamo i budemo nasmejani, sve u cilju njihove slave i njihovog bogatstva. Jednom sam nešto prigovorio. ‘Nako. Za sebe. Za kaznu sam potpis’o da ću ceo život plaćati porez uvećan nekoliko stotina puta i uplaćivati pare toj osobi koju nekako uvredih, jebeš mi sve, ne znam ni da l’ joj nešto i rekoh?!“ Ostali ga gledaju i ne trepću.

Oglasi se svršeni student:

„Narode, sve je tako i u mom snu bilo. Ja sam počeo da radim u toj kladionici. Nisam primao platu, već sam radio za bakšiš, kada neko dobije. Ali kada izgubi, dobijao sam batine. Vlasnici kladionica su narkodileri, tako da sam po selu morao i drogu da nudim i udarim šamar ko neće da uzme. I sve tako dok se celo selu nije navuklo i počelo da prodaje i dušeke i dušu za gram. Svi su me ismejavali što sam završava škole i što nisam u jedinoj i pravoj stranci. Dobio sam zbog toga zabranu da napredujem u poslu za života. Umesto da budem jedan od trideset šefova, ja sam ostao da budem jedini radnik koga su  ti šefovi kontrolisali“.

Džabolebaroš  teško uzdahnu i reče da  je sanjao kako je morao danonoćno da radi i sve što zaradi da daje kao pomoć ugroženoj rodbini vlastodržaca. Bila je potpuna zabrana i alkohola i cigareta. Reče da su ga jednom uhvatili u konzumiranju zabrana i tri dana je živ u grobu bio zakopan.

Profesor muzike reče da ne može da se načudi, da su svi sanjali isti san i da mu je to jako čudno te da  će organizovati štrajk zbog toga. Reče da je sanjao da je predavao u školi koju su pohađala samo deca i prijatelji vlastodržaca, jer su oni jedini bili procenjeni kao podobni za školovanje. U školi je morao da glumi i balerinu i Mik Džegera i Mocarta i kojekoga, i sve to da bude u originalu, kako bi se deca dobro zabavila. Nije imao radno vreme, jer su deca dolazila kada su htela. Pre odlaska u provod ili zorom nakon polaska kući. Jednom je čak morao tri dana da bude obučen kao Samanta Foks, dok svi nisu došli na obuku o novim pravcima u muzici. Zbog takve vrste posle se dešavalo da ne spava danima. Kada je pokušao svoju ličnu decu nešto da nauči, bio je kažnjen. Morao je potpiše da će celog života za dobrobit države i u interesu pojedine dece raditi besplatno.

003Žena koja je radili u fabrici za proizvodnju čipova se prekrsti i nešto reče na jututunskom jeziku. Svi je pogledaše i prekrstiše se. Kada se osvesti, plačnim glasom progovori na srpskom: „Eto, sanjala sam da sam radila u jututunskoj fabrici. Svi smo morali da naučimo taj jezik. Moj posao je bio da proizvodim čipove za stanovnike iz moje ulice. Prvo bih morala da prikupljam sve podatke o njima i onda sam sve to diktirala Jututuncima, koji su u neke čudne mašine upisivali podatke. Onda sam morala satima da pritiskam crveno dugme. Kako se pojavi čip, proverim je l’ od odgovarajućeg komšije i pritisnem. I danima tako. Jednom sam zaboravila da pritisnem dugme i saopšteno mi je da će mi čip na živo biti ugrađen“.

Lekara je oblio znoj u trenutku. Značajno ustade i prokomentarisa da nešto nije u redu: „Čujte! Mislio sam da ste svi skrenuli s’ uma kada ste krenuli da pričate snove, do sada. Ovi jututanski čipovi… Ja sam ih u tom snu ugrađivao. Svima. Rečeno mi je da je to najvažniji državni projekat koji treba da obavljam bez prebijenog dinara. Pristao sam, verujući da radim dobru stvar. Jednom je umro pacijent. Od starosti. Oni procenili da je razlog što nisam davao lekove koji su bili na jututunskih listi. Za kaznu je cela moja familija do kraja života morala da se obaveže da će samo te lekove koristiti. I kada ih nešto boli i kada ih ne boli.  Nikad nisam saznao kakvi su ti lekovi, niti da li su nešto lečili“.

Policajac je saslušavši sve, konačno priznao da je i on sanjao čudan san. Pognute glave je ispričao da je njegov posao u snovima bio da prijavljuje sve što čuje, a proceni da nije u skladu sa uputstvima: Da je neko kupio auto. Da je otišao na letovanje. Da je spavao duže od tri sata. Da je račun za telefon, po slobodnoj proceni, veliki. Takođe, morao je da edukuje narod u okviru najnovijeg projekta „Ne razmišljaj, odmah prijavi komšiju“. Cilj je da svi postanu uzorni građani tako što bi svaku nepravilnost, po sopstvenim kriterijumima, koju vide u komšijinom dvorištu prijavili medijima. Mediji bi od policije dobili instrukcije, kako da obrade temu, kako da ocrne svakoga nepodobnog i kako onog koga treba, valja uzdignuti i veličati. Sudovi i tužilaštva su odmah rešavali probleme, jer su sve imali na gotovo. Onaj što je kriv je morao u zatvor i morao je da plati onoliko koliko je to komšija drukara u saradnji sa medijima procenio. Tako su zatvori postali puni komšija, te su svi koji su godinama u njemu „ležali“ bez presuda za tamo neka „nevažna“ dela – utaje, ubistva, silovanja i ostale gluposti, osvanjavali na slobodi. Zbog nemanja mesta!

SLAVLJENJE STRAHOTALASA

1457359967_Svijeti VucicA negde tamo, u jednom polusrušenoj fabrici, veliko slavlje… Par poslovnih ljudi, okupljenih oko velikog ekrana, slave najveće dostignuće: „Bravo, uspeli smo da strahotalasima utičemo da narod sanja ono što mi želimo da sanja! Naši talasi, njihovi mozgovi. Naša tehnologija, njihovi snovi. Naša sreća, njihovi strahovi! Zovite Bananamena da ga konačno obradujemo. Ovim strahotalasima smo napravili fabriku para i konačno smo narod upregli“.

Ispred zadruge opšta uzbuna. Šta i kako treba uraditi? Možda je neko proročanstvo?! Svršenom studentu kao najvičnijem zapade da piše pismo i šeruje po internetu:

„Dragi narode, nemamo mnogo prostora da objašnjavamo, ali želimo da znate šta moramo činiti, inače postadosmo jututunska prćija. Mi smo narod koji poštuje tradiciju, običaje i verovanja. Narod koji itekako zna šta su predskazanja i proročanstva i šta snovi znače. Verujte nam. Na dan Svetog Strahoja želimo da vam kažemo da seljaci treba da budu srećni što imaju šta da obrađuju i bud zašto prodaju. Ništa da ne pitaju, čak i da poklanjaju kada glavni traže. Da đaci, studenti i mladi nezaposleni, ćute i nadaju se. Roditelji svega besplatnog da se odreknu dok školuju decu. Školovanje mora da se plati! Debelo! Mladi, ukoliko i nemaju posao, neka čekaju i pišu po internetu u skladu sa uputstvima dok ne dobiju onaj pravi posao prodaje ćevapa, krpica, čarapa, gaća, u skladu sa doktorskim i (ili) magistarskim diplomama.

Profesori da pristanu da rade na minimalcu. Na odmore i štrajkove, najbolje odma’ da zaborave.

Lekari da prepisuju sve što zahtevaju proizvođači lekova. Da ne bismo svi postali čipovani. Zarada za noćni rad da se odreknu u ime bogatih, jer oni umeju pametno da štede tamo po nekim ostrvima i zalivima.

Da svi pristanemo na povećanje cena za iće i piće, da nas žive u grob ne bi zakopavali. Povećane cena, mi svi nasmejani i veseli. Pristajte na sve i ne pitajte.  I vazduh ima da se plaća. I baždareni uređaj ako treba ima da napravimo.

Da svi što imaju posao rade kako gazda kaže. Nekoliko kapljica vode na poslu. Leb jedite kad dođete kući.

Svi rijalitiji obavezno da se gledaju, jer lako mogu da se snimaju u vašim domovima. Bolje gledati u tuđem, nego da ti dođu u tvoj.

Porezi i ostali nameti, unapred da se isplaćuju. Ne pitajte odakle, da se ne dogodi da plaćamo i uvećano. Snađite se i platite. Jesmo li mi nebeski narod, ili nismo?! Ne zapitkujte i ne razmišljajte!

Bananamen1-300x257I tako narod spontano proglasi novog sveca Svetog Strahoja. Sveti Strahoje je od tada počeo da se slavi kao dan kada se narod opasuljio i prizvao pameti. Sveti Strahoje je postao dan kada je i zvanično usvojena “Deklaracija o ćutanju, trpljenju, klimanju glavom i slaganju”. Sveti Strahoje je postao dan razbijanja strahova od košmara i potpunog prihvatanja onog što nam se servira. Sveti Strahoje je postao dan slavljena predskazanja. Sveti Strahoje je postao najveći praznik nebeskog naroda.

…јеr kada Erik pojede bananu, događa se neverovatna promena. Erik postaje Bananamen!

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Rada Karanac

Pametna žena sa Zapadne Morave. Iz Čačka. Master. Ali pravi, a ne kao neki (koji su takođe iz Čačka). Sociolog i kulturolog. Obično je zovu da gostuje na TV kad neko u nekoj školi nešto mnogo zabrlja. Ili kad se neki klinci potuku. A toga je bilo – koliko god hoćeš. Mi je zovemo kad želimo da napiše dobar tekst. Ili ona zove nas.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top