Početna / Front Page Slide Show / Sve su nacije halucinacije
Sve su nacije halucinacije

Sve su nacije halucinacije

PIŠE: Peđa B. Đurović

Moj stav prema nacijama više je nego jasan, i slobodno se može reći da je jedno od gesla kojim se u životu rukovodim: sve su nacije halucinacije.

Generalno govoreći, smatram da su sve podele među ljudima, posebno one na kojima se insistira, načinjene da bi se ljudi lakše zavadili i da bi se tako lakše vladalo širokim narodnim masama. Podrazumeva se nekako da se za te široke narodne mase smatra da ih ne odlikuje posebna naklonost ka razmišljanju.

Ljudi koji osećaju izraženu potrebu za isticanjem pripadnosti određenoj grupaciji ljudi, bilo da je u pitanju nacija, konfesija ili bilo koja druga skupina, uglavnom imaju ogroman problem sa ličnim identitetom. Zbog toga im je potrebna ušuškanost grupe, to je sindrom preuzet iz životinjskog sveta, gde se slabije jedinke udružuju u čopor i onda nastupaju agresivno. Ta pojava ume, međutim, da bude smešna kada se radi o izmišljenim ili nepostojećim grupacijama ljudi. Svestan da ću možda otvoriti Pandorinu kutiju, moram da se osvrnem na govor mržnje koji se ovih dana sve češće i argesivnije čuje na ExYu prostorima.

Rukovodstva banana država nastalih nakon krvavog raspada SFR Jugoslavije već punih dvadeset i kusur godina glumi netrpeljivost, neprijateljstvo, huškaju ljude na podgrevanje starih i odavno izlizanih priča, a zapravo rade u direktnom ili indirektnom talu. Ne želim da se upuštam u detaljnu analizu kriminalne grupe koja vlada prostorom Balkana, time se već uveliko bave strane obaveštajne službe, ali i pravosuđa nekih od zemalja. Jasno je, međutim, da braća Đukanović, braća Vučić, bračni par Izetbegović, sa još nekoliko kolega iz okruženja, a pod dirigentskom palicom nekoliko vrhunskih kriminalaca sa ovih prostora, sprovodi po svojim prćijama nezapamćene pljačke. I kad god počine kakvu krupnu kriminalnu radnju, preko poslušnih medija orkestrirano krenu u raspaljivanje međunacionalnih i međukonfesijskih sukoba, računajući na samo jednu konstantu koja je ovde zagarantovana, a to je ljudska glupost.

I dok oni po svojim vilama prebrojavaju zarađene milione, i dok planiraju sledeće izdaje, običan narod izgara braneći „svoje“ i napadajući „tuđe“. Pa tako dojučerašnji komunisti iz Srbije preko noći postaju četnici koji bi da kolju sve što je balijsko i ustaško, do juče poslušni austrougarski konjušari odjednom požele da od ustaškog noža strada sve što nije čistokrvno hrvatsko, dok nesrećni muslimani – ne shvatajući da su oni samo konfesija, i da biti musliman znači pripadati određenoj religiji – umisle da su Bošnjaci, koji imaju naciju, ali i pravo da sa visine pljuckaju po četnicima i ustašama.

Sve bi to bilo razumljivo, pa čak i u redu, kada bi ti hrabri nacionalisti i verski fanatici imali petlju da se nađu na prostoru od nekoliko desetina kvadratnih kilometara, ograđenom bodljikavom žicom kroz koju ide struja vrlo visokog napona, i da na tom polju reše sve nedoumice jednom za svagda. Pa kom opanci, tom neka idu i obojci. Bilo bi, međutim, mnogo pametnije da svi ti virtuelni ratnici uzavrele krvi pokušaju da uzmu malo knjigu u šake, pa da se edukuju, i da nauče ko su, od kakvih su predaka, kakva ih istorija krasi, u kakvoj sadašnjosti žive i kakva ih budućnost čeka. Jer dok oni predorgazmično urlaju na sve što se ne krsti kao oni, i dok se hvataju nepostojećih noževa, žica, Srebrenica… dok prebrojavaju i zloupotrebljavaju sopstvene žrtve u prethodnim ratovima, dok se razmeću falsifikovanom istorijom i nepostojećom stvarnošću, grupa huligana koja ih predvodi zadovoljno trlja ruke i nastavlja sa nemilosrdnom pljačkom.

Tako se onda desi da se na Internetu pojavi simpatični i neretko duhoviti jugonostalgičar iz Bosne, iz čijih satiričnih statusa su prosto kapale suze žala za bivšom Jugom i za bratstvom i jedinstvom. Takvim objavama na društvenim mrežama stekne nesrazmerno veliki broj pratilaca i poštovalaca svega što napiše, a onda slava udari u glavu. Ili dođe vreme da se pokaže pravo lice. Retorika se vremenom lagano menja, i sve se provlači kroz prizemni i neinteligentan humor, koji ljudi gutaju kao knedle, ne želeći da se obrukaju i da kažu kako ne razumeju. Na kraju to postane otvoreno šovinističko lupetanje nekoga ko je imao šansu da ostane zapamćen po duhovitim opaskama običnog čoveka iz naroda. Taj obični čovek, međutim, rešio je da postane obično govedo. Ono brdsko. Rešio je da, pljujući po srpskoj i hrvatskoj naciji (valjda zbog ljubomore što on nema svoju), veliča ratne zločince jedne strane, dok je za zločince sa strane druge dve učesnice krvavog bosanskog rata prepun kritika svake vrste.

Ne bi to bilo ništa sporno, a ni čudno, da takve individue ne dobijaju kroz medije na značaju. To je ta ratnohuškačka retorika, za koju sam bio uveren da smo je apsolvirali devedesetih godina prošlog veka, i da se za naših života nećemo upecati opet na istu udicu. Desetine i stotine hiljada grobova izgleda nisu bili dovoljna opomena za narode bivše Jugoslavije. Dovoljno je da se pojavi jedan pisac u pokušaju, pa da se začuju trube i da ratne igre počnu. Srećom, sada imamo Internet, pa se ti sukobi završavaju na tom bojnom polju, inače je veliko pitanje da li bi majke od Vardara do Triglava opet morale da spremaju crninu. To što međunacionalni i verski sukobi ostaju u domenu virtuelnog ne čini ih manje opasnim. Šta ako neko sutra isključi Internet, ili ga učini nedostupnim?

Knjige u šake, pa edukacija, pa posle toga po devojku, ženu, švalerku… ili po dečka… kako god ko voli. I učite da gajite toleranciju, razumevanje i dobre komšijske odnose, učite da vodite ljubav, a ne rat. Na kojoj god da ste strani, uvek će se naći neki tunel, i neki Drekavac. Ne treba nam to.

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

  1. Hvala ti Peđa,uvek me oduševiš svojim tekstovima,jer imam osećaj kao da čitaš moje misli,koje ja ne bih umela tako lepo da izrazim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top