Početna / Front Page Slide Show / Sto za jednoga
Sto za jednoga

Sto za jednoga

PIŠE: Peđa B. Đurović

Počeo sam da pišem ovu kolumnu sa idejom da nabrojim stotinu razloga zbog kojih ne verujem Aleksandru Vučiću. Mogao bih da ih nabrojim bez problema, kao što bi to mogao svako ko iole misli svojom glavom.

Shvatio sam, međutim, da bi tekst bio suvoparan, i da bih prežvakavao već hiljadu puta rečeno. Naslov kolumne, rekao bi Vođa, istrgnut je iz konteksta, a odnosi se na njegovu izjavu datu za skupštinskom govornicom, kada je pretio da će 100 muslimana biti pobijeno za jednog ubijenog Srbina. Sa iste te govornice poručivao je, sve donoseći robijaško odelo sa brojem 000001, da će njegov sadašnji specijalni savetnik za ekonomske odnose sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima, Mlađan Dinkić, po dolasku radikala na vlast biti uhapšen i strpan u zatvor. Svašta je on lajao sa te govornice, a sve sledeći uputstva maestra manipulacije, crvenog vojvode Vojislava Šešelja.

Odavno je mag laži i agresivne retorike shvatio na šta se glupi Srbin loži, šta mu podiže adrenalin i stvara lažni osećaj nacionalizma. I tome je naučio mastera Tomu Nikolića, ali i aktuelnog predsednika Srbije. Šešelj je možda zaista nadmudrio Tribunal u Hagu, i tamo je, na kraju, oslobođen, ali bi svakako trebalo da odgovara zbog toga što je doprineo stvaranju Srpske napredne sekte. Obučio je dvojicu svojih najbližih saradnika do te mere, da su učenici uveliko prevazišli učitelja, i na kraju su mu, potpuno srpski, srokali nož u leđa. Do korica.

Ne verujem ti, Aleksandre Vučiću, jer čim zineš – slažeš. Slagao si kada si pred kamerama obećao da će odgovorni za pad vojnog helikoptera 13. marta 2015. godine snositi odgovornost. Javno si obećao da ti preuzimaš odgovornost, jer nisi dao svoje ministre. Obećao i slagao. Ne verujem ti jer si zataškao brojne afere, počev od 24 apartmana koje je Siniša Mali kupio u Bugarskoj, pa preko rušenja u Hercegovačkoj ulici u Beogradu, sačuvao si Batu Gašića, kruševačkog švercera kafe, kada je trebalo da podnese ostavku zbog skandalozne izjave o novinarkama koje kleče. Branio si ga rečima da ne znaš kako će on izdržati godinu dana bez funkcije, baš kao da se pravosnažno osuđivani švercer rodio na dvoru.

Svaka tvoja rečenica izgovorena na konferencijama za novinare, koje prinudno prenose televizije sa nacionalnom frekvencijom, može da se kvalifikuje kao laž. U psihologiji bi se ta pojava svrstala pod patološke poremećaje, ali u ovoj nesrećnoj Srbiji, nažalost, nema psihijatra ili psihologa sa integritetom, koji će javno reći da si teško oboleo. Jer tvoje stanje, uz svu dobru volju, ne može da se okarakteriše drugačije nego bolest. Teški mentalni poremećaj, čiji su taoci svi građani Srbije.

Lažeš, Aleksandre Vučiću, i kada pričaš o dovođenju stranih investitora, jer već i vrapci na grani znaju da su sve te tobožnje arapske firme koje investiraju u Srbiju zapravo paravani za firme koje ti osniva Mlađan Dinkić, perući na taj način novac koji bezočno pljačkaš na sve strane.

Običnom čoveku ostaje da veruje u to da je pravda jako spora, ali ipak dostižna. Veliko je pitanje kako će se moralne i intelektualne gromade kojima si se okružio poneti kad im isti oni koji su pomogli tvoj dolazak na vlast, diskretno kažu: „Ili ćemo početi da se bavimo vašim vrlo sumnjivim biografijama, ili ćete nam pomoći da iznutra srušimo Vučićev imaginarijum“. Budi siguran, Aleksandre Vučiću, da će te prodati mnogo brže i mnogo lakše nego što si ti prodao svog političkog oca.

Seiriće razne sline, bizoni i ostala bratija, i igraće ti kolo na političkom grobu, sve pričajući kako su trpeli teror, i kako su jedva čekali da te smaknu sa trona. Eto, kolumnu o tvojim lažima završavam jednom istinom, kojoj još uvek nisi spreman da pogledaš u oči. Pripremaj se, Aleksandre, politički kraj ti je jako blizu. 

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top