Početna / Front Page Slide Show / Srpske laste arapskog proleća
Srpske laste arapskog proleća

Srpske laste arapskog proleća

PIŠE: Nebojša Vučinić 

Da „Arapsko proleće“ do sada nije donelo ničega dobrog državama i narodima kojima se „dogodilo“, jasno je svima: I onima koji su ushićeno svrgavali diktatore, i onima koji su ih inspirisali i platili za to.

Jasno je to i onima trećima – ogromnom broju malih država i naroda, koji se ili trude da „ne talasaju“ i ne zamere velikima i moćnima, ili im se priklanjaju, ne bi li se, kao u priči o mafijaškoj porodici i zaštiti koju pruža, obezbedili da se i njima ne desi kakvo „proleće.

Da se „Arapsko proleće“ nije ni dešavalo da bi tim narodima i državama „procvetalo“, takođe je jasno, i to dokazuje „leto“ koje sada žive Egipat, Libija, Tunis, Sirija… Kao i nešto pre toga, pod drugačijim nazivom, ali sasvim istim smislom, Irak, Jordan, Avganistan…

No, nije ovo priča o „Arapskom proleću“, dirigovanom puču čija su pozadina, motivi i inspiratori jasni i najnaivnijima. Ovo je analiza kako su se u tome snašli nosioci državne vlasti u Srbiji – jer, s jedne strane, „proleće“ se dešavalo u državama s kojima tradicionalno imamo dobre političke i poslovne odnose, a s druge… Pa, sa druge strane su oni od koji smo i mi već dobrano dobili i metaka i bombi i uranijuma. Ili preciznije, kako se Srbija i dan danas ne snalazi u nečemu što je počelo i umnogome je već završeno pre pet godina. 

PIJANA POLITIKA

Kakve su to „laste“ kojima je Srbija dočekala „Arapsko proleće“ i reagovala na njega?

Ključ problema je pijana spoljna politika zvaničnog Beograda, gde se i dalje Rusija voli kao majka, stroga, pravična i štedljiva, ali je i očuh (Zapad) atraktivan, jer daje novce, a i znamo da „lema“ kada nismo dobri. Ta patološka podvojenost i tradicionalni, rekao bih viševekovni „neosećaj“ za realnost, sve opravdano i nekom apstraktnom pravdom i pravičnošću na našem svetom i svetlom putu božanskog naroda, sprečili su nas da još pre četvrt veka napravimo logične izbore, možda ne sasvim prijatne, ali svakako dobre za budućnost i našu decu. Doveli su samo dotle da i dalje pokušavamo da sedimo na dve stolice, što je koncept prevaziđen još s krajem „hladnog rata“. Na to, naš karakter, „sveznaštvo“, drčnost i slični „kvaliteti“ o kojima su pisali i Cvijić i Rajs, uvećani za činjenicu da je u Srbiji čoveka moguće kupiti i za 100 evra mesečne apanaže, omeđili su nas u torove zabluda i ubili svaku korisnu viziju i pragmatičnost.

Tako, Srbija danas luta i u odnosima sa državama žrtvama „Arapskog proleća“ kao i sa državama „vesnicima proleća“ jer nije na vreme spoznala činjenicu da kad „proleće krene, ono se ne zaustavlja dok se ne uspostavi. Tu nema mesta kompromisima i balansiranjima.

Srpski ambasador i dalje sedi u Bagdadu, uprkos činjenici da je Irak danas duboko podeljena država, u kojoj traje prikriveni građanski rat i javni rat slabašne, plemenski razjedinjene iračke države i još jake, fanatizovane, terorističke Islamske države. Srba u Iraku danas ima zanemarljivo, navodi se broj od oko 50 njih (koji rade za strane firme), poslovnih interesa još manje („radi“ samo SDPR), jer – nema više onog diktatora i vlasti kojoj su Srbija (ili Jugoslavija, još preciznije), bili mili.

Stanje u Egiptu može se još koliko-toliko oceniti kao relativno pristojno za održavanje normalnih diplomatskih odnosa, pa i turizam, koji je ostao praktično jedina privredna grana u kojoj ima ozbiljnije saradnje posle pada Mubarakovog režima. Sa Tunisom je i ranije najviše razmene bilo u turizmu, a uprkos činjenici da bombe sve češće eksplodiraju, on se još nalazi u katalozima agencija. Politička situacija je relativno stabilna. Verovatno se zbog toga naš ambasador i dalje nalazi u istoimenoj prestonici.

Sirija je posebna priča i možda jedina prava reakcija srpskog MSP-a, koje je ambasadu privremeno preselilo u Bejrut (Liban), ne ukidajući ambasadu i ne snižavajući nivo diplomatskih odnosa, iako već neko vreme mi tamo imamo samo otpravnika poslova. Svakako, s obzirom na stepen razaranja, tu nema ni govora o bilo kakvim privrednim interesima i boravku naših ljudi.

SKUP I RIZIČAN HOBI 

Srpski ambasador bi i dalje sedeo u Tripoliju, da nije bilo tragičnog stradanja Slađane Stanković i Jovice Stepića, zbog čega se privremeno vratio u zemlju. Ali, ambasada Srbije je i dalje u Tripoliju. Ta nesrećna Libija je tek potresna epopeja pogubljene spoljne politike Srbije, suočene sa poslovnim interesima pojedinaca. Pet godina od svrgavanja Moamera el Gadafija, u Libiji se ne zna ko pije a ko plaća. Zemlja ima dve skupštine i dve vlade, međunarodno priznata vlast sedi u Tobruku, ona koju niko ne priznaje – stoluje u Tripoliju, parčiće teritorije drže zavađene plemenske milicije… Broj srpskih državljana u Libiji kreće se od oko 200 do 300 prema podacima koji se saopštavaju od otmice Slađane i Jovice u novembru 2015. naovamo. To, svakako, nije tako veliki broj da se drži ambasada sa sve osobljem: sve može da se reši nerezidencijalno ili u saradnji sa drugom državom. Dakle, interes mora da bude poslovni. Kakav, u podeljenoj zemlji kojoj je jedino zajedničko da niko ne voli Srbe jer su oni voleli Gadafija??? Trgovina oružjem, lekovima, vizama, nečim četvrtim, novčana potraživanja, šta? Na to će odgovor morati da da istraga, najavljena posle stradanja Slađane i Jovice u američkom bombardovanju kampa njihovih otmičara.

Svejedno, držanje ambasada sa sve osobljem u ratom zahvaćenim državama, u kojima je veoma mali broj naših državljana i gde nema državnih poslovnih interesa je skup i rizičan hobi. Zar je morala da se dogodi otmica i stradanje dvoje službenika naše ambasade, pa da počne da se razmišlja o koracima koje druge države povlače „po definiciji“?

Nije samo zatvaranje ambasade uvreda za zemlju domaćina. Posebno ne, ako se to valjano diplomatski objasni. Niti su okolnosti, niti je interes svake države isti, pa da se ostajanje otvorenih naših ambasada pravda činjenicom da su te ambasade tih država radile kod nas tokom bombardovanja 1999. Uostalom, kako će se najavljeno zatvaranje ambasada sada objasniti domaćinima, ako nije moglo pre nekoliko godina?

Istini za volju – sad imamo vrlo konkretan razlog, oličen u stradanju dva službenika naše ambasade. Ali, taj razlog je bio validan i lanjskog novembra, kada su Slađana i Jovica kidnapovani.

Možda je ipak pravo objašnjenje poslovičnog kašnjenja u zoni političarenja i politikanstva, i istim onim razlozima zbog kojih istraga o otmici nije sprovedena kada se otmica dogodila, već se najavljuje tek posle četiri meseca, kada je dvoje nedužnih ljudi stradalo?

NAPOMENA: Tekst je, uz dozvolu autora, bez skraćenja, preuzet sa njegove stranice

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Nebojša Vučinić

Ponosni otac. Po obrazovanju - pravnik. Dugogodišnji novinar i urednik u kompaniji Novosti. Urednik časopisa Enigma. Autor na svom sajtu http://vucinic.me

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top