Početna / Front Page Slide Show / Srpska se truba sa svih strana čuje
Srpska se truba sa svih strana čuje

Srpska se truba sa svih strana čuje

PIŠE: Peđa B. Đurović

Truba je sinonim za Guču. Za dernek na srpski način. Za dert. Za izgubljeno jagnje. Za veselja, nekad i za sahrane. Pre svega je, ipak, sinonim za poziv u boj. Vekovima već, od kako smo veštim prekrajanjem istorije, jedan od većih ratnih poraza Srbije volšebno pretvorili u pobedu, i časnog Vuka Brankovića obeležili kao izdajnika roda srpskog, truba sa Kosova sinonim je za nepostojeću snagu ukletog srpskog bića.

I prosto je nepojmljivo kako se, baš kao kakvo lepo predanje, sa kolena na koleno prenosi ta srpska naivnost i vera u one koji ga guraju u smrt.

Ma koliko da je teško stanje u ovoj napaćenoj Srbiji, a lako i berićetno nije bilo nikada kroz istoriju, dovoljno je da Vođa počne da udara u talambase i da poruči velikom Srbinu da smo lud i nepobediv narod, baš kao i ono ludo pleme Gala predvođenih Asteriksom i Obeliksom, i srpski vojnik vadi iz podruma brižljivo umotanu tandžaru, sa tavana skida uredno složenu i od prašine u kakvu škrinju sakrivenu uniformu, i sprema se u boj.

Istog momenta zaboravlja srpski soldat da su mu preci ostavili kosti kojekude, i da nikad sloboda nije izvojevana oružjem, već isključivo vođenjem mudre politike u svetu nazvane diplomatijom. U zaborav odlaze i žena, i deca, i stara majka, i ognjište. Skače Srbenda da pokažemo celom svetu kakvog smo kova, da sopstvenom krvlju ispiše još jednu sramnu stranicu u još sramnijoj istoriji srpskog vojevanja, ne hajući što za sobom ostavlja siročad. Kreće srpski vojnik u rat, da štiti interese onoga koga je do juče psovao i kome se kleo da će mu presuditi kad tad. Sve se zaboravlja kada treba uzeti pušku u ruke.

Znaju to vrlo dobro srpski vladari, i vrlo vešto manipulišu tim izraženim osećanjem patriotizma. Najsvežiji primer zloupotrebe svega što ima veze sa srpstvom jesu dogovori „blaženopočivših“ (Slobodana) Miloševića i (Franje) Tuđmana, koji su se u Karađorđevu uz velike količine viskija sasvim lako dogovorili kako da zavade narod, podele teritorije, a zatim taj isti narod pomire.

Baš kao što je i danas Milorad Dodik na mitingu u Banja Luci zapevao hit Mitra Mirića „Ne može nam niko ništa“ (jači smo od sudbine, mogu samo da nas mrze oni što nas ne vole), tako je i Slobodan Milošević preko TV Palme trovao narod istom pesmom. Da bi se postigla gledanost te televizije, dozvoljeno joj je da pušta pornografiju, i pored zabrane da se filmovi tog sadržaja emituju na televizijama. Danas to radi TV Pink, koji umesto pornića emituje reality programe i izveštaje sa Vučićevih konferencija za štampu. „Politika ekspres“ imala je ulogu ratnog huškača, objavljujući vesti sa senzacionalističkim naslovima i vrlo zapaljivim porukama. Danas to radi „Informer“, oličen u liku njegovog vlasnika i glavnog i odgovornog urednika, koji je verovatno najbeskrupuloznija spodoba koja se ikada pojavila u novinarskoj profesiji, i koji je sramota za to časno zanimanje.

Šablon je vrlo uočljiv, dovoljno je da se stvarnost posmatra otvorenih očiju. Iskoristio bih ovo nešto malo zdravog razuma što imam da pozovem ljude na ovim prostorima da ne nasedaju po ko zna koji put u istoriji na marifetluke fašista koji se lažno predstavljaju kao patriote. Svestan sam da je lepo kada se, usled krize ličnog identiteta, posegne za nacionalnim, i kada se čovek utopi u gomilu. Onda se zaista stekne lažni osećaj sigurnosti, i lakše se pliva. Svestan sam, međutim, i činjenice da se na taj način pliva u sigurnu smrt.

Vreme je da se od nemislećih i vrlo poslušnih robova transformišemo u misleća bića, odgovorna za svoju i budućnost naše dece. Da kažemo tiranima da je vreme ratnih igara prošlo, da je došlo vreme u kome ćemo da se ogradimo od lažova, secikesa, jajara, manipulatora, i u kome ćemo da upristojimo državu u kojoj živimo i potrudimo se da uhvatimo korak sa svetom.

Vreme je da se svi Miloševići, Tuđmani, Izetbegovići, Dodici, Vučići, Dačići, Šešelji i ostali hohštapleri, fekalno obrađenom motkom proteraju iz javnog života i da im se zabrani javno delovanje bilo koje vrste. Ja želim da živim u pristojnoj Srbiji, a ne u državi u kojoj svakih nekoliko decenija bukne po neki rat. Nije mi nešto zbog ljudi, kad su već ludi da ginu. Žao mi konja…

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top