Početna / Front Page Slide Show / Srbistan – zemlja haračlija i lažne elite
Srbistan – zemlja haračlija i lažne elite

Srbistan – zemlja haračlija i lažne elite

PIŠE: Peđa B. Đurović

Veliki vođa Srbiju u medijima predstavlja kao ekonomskog tigra, lokomotivu progresa na zaostalom Balkanu; lidera u regionu, državu u koju žele da investiraju i sa Istoka i sa Zapada. Kako bih vam rekao…

Harač, rajo, harač

Slušajući ministra svih ministarstava kako sa fascinacijom priča o brojnim projektima koje je samo ova vlast, prvi put u istoriji Srbije, pokrenula (ali ne i realizovala), rekao bi čovek da nam privreda cveta. Svodi se to ipak na prazne priče, na obećanja lakovernim biračima, koji više vole da čuju lepu laž nego istinu koja nije toliko lepa. Privreda Srbije je mrtva. Društveni sektor unakažen je pljačkaškim privatizacijama i ranijim nedomaćinskim odnosom prema privrednim gigantima, a privatni sektor živi u senci harača, mafije, tajkuna i države. Ne postoji gotovo ni teoretska šansa da bilo ko uspešno posluje u Srbiji a da na jedan ili drugi način nije povezan sa vlašću i/ili mafijom. Sticanje profita rezervisano je za političku oligarhiju i družinu kojom su se okružili, ostatku stanovništva je ostavljeno puko preživljavanje.

Harač se ubira i kroz brojne nezakonite prinudne naplate. Činjenica da će to u budućnosti biti i sudski potvrđeno građanima kojima isključuju struju, grejanje, kojima skidaju električna brojila, plene stvari po kućama, oduzimaju stanove i izbacuju na ulicu – ne znači ama baš ništa. Poslednji primer je odluka Ustavnog suda Srbije, koji je doneo presudu da je član 336. Zakona o prekršajima neustavan, a on je uskraćivao građanima koji ne plate novčane kazne za prekršaje pravo na: izdavanje vozačke dozvole i probne vozačke dozvole, izdavanje potvrde o registraciji, saobraćajne dozvole, registarskih tablica i registracione nalepnice, potvrde o privremenoj registraciji vozila i privremenih registracijskih tablica kao i na odjavu vozila. I pored toga što je član proglašen neustavnim, Ustavni sud Srbije je odbacio zahtev za obustavu izvršenja pojedinačnih akata ili radnji preduzetih na osnovu ovih odredaba. Drugim rečima – harač se ubrati mora. And nothing else matters.

Naplata takse na usluge Javnog servisa (za koju je srpski premijer obećao da će biti ukinuta), nerealno visoke kazne za relativno bezazlene saobraćajne prekršaje (vožnja danju bez upaljenih svetala, nemanje fluorescentnog prsluka u kolima, i slične stvari koje ne ugrožavaju bezbednost u saobraćaju), prinudne naplate za svaki dug koji građanin ima prema državi (dok se u obrnutom smeru ne čini ama baš ništa), bahato trošenje budžetskih sredstava za potrebe sticanja političkih poena (dok se deca i odrasli leče donacijama), besomučno podizanje akciza i drugih nameta, sve su to načini na koje ova vlast ubira harač. Ostalo je još samo živote da nam uzmu, ali počeli su i sa time.

Lažna intelektualna elita

Nekada se ova zemlja ponosila svojom intelektualnom elitom, a znanje stečeno na nekom od srpskih univerziteta bilo je cenjeno svugde u svetu. Onda je došlo neko novo vreme, u kojima je na ispitu bila važnija novčanica nehajno ostavljena u indeksu nego znanje koje student poseduje. Deca imućnih roditelja počela su da završavaju fakultete izlazeći sa njih ništa pametniji, ali naučeni da se novcem sve kupuje. Bilo da je on tatin i mamin, ili ga je obezbedio intimni prijatelj koji vozi BMW-a, ili se do njega došlo na neki drugi način.

Onda su počeli da niču i privatni univerziteti, na kojima je cena školarine na godišnjem nivou prosto garantovala roditeljima, koji za taj luksuz imaju sredstava, da će njihovo čedo u roku da postane akademski građanin i da će moći da urame diplomu i istaknu je na vidno mesto u kancelariji ili u dnevnom boravku kuće ili stana. Omladini je ponovo poslata poruka da je potpuno glupo i lišeno smisla učiti i obrazovati se, kada do te diplome može da se dođe na mnogo lagodniji način, bez potrebe da se ugreje stolica i da se napregnu moždane vijuge.

Oni najnestrpljiviji, koji su što pre želeli da uplove u vode biznisa u kome se formalno traži akademsko zvanje, počeli su da koriste blagodeti novog doba u Srbiji, pa su pokupovali diplome. Ako ne znate kako to izgleda, možete o tome da pitate aktuelnog predsednika države, koji ne zna ni koji je fakultet završio, još manje koji smer, i koji nema nijednog poznanika sa klase, ali se ponosno naziva masterom. I baš ga ni malo nije briga to što je ustanovljeno da mu na diplomi piše da je finalni ispit položio u nedelju, kada nijedan univerzitet na svetu ne radi. Slične priče mogu da vam ispričaju i nekadašnji ministar odbrane, inače švercer kafe, koji je morao da kupi i diplomu srednje škole, o fakultetu i da ne govorimo. I aktuelni ministar policije, koji je tek na trećem (privatnom) univerzitetu nekako došao do diplome, a za doktorat se pobrinuo neki plagijator. Pa šta ako je plagijat?! Premijer ga ne da, i premijer je konstatovao da je to glupost, i tačka!

Onaj deo srpske intelektualne elite, koji je okupljen oko Srpske akademije nauka i drugih visokih naučnih institucija, i čija je moralna obaveza da brane nauku i pošteno stečeno znanje, jednostavno ćuti. Neko iz straha, neko iz ličnog interesa, neko zbog potpune ravnodušnosti. Koji god da je razlog u pitanju, nedopustivo je da se akademici povuku i sakriju u mišje rupe, dok grupa bahatih i neobrazovanih ljudi vodi ovu zemlju u propast.

Studenti koji su na pošten način stekli obrazovanje, i koji su fakultet pohađali da bi proširili vidike i znanja, odavno više nisu građani Srbije. Oni su otišli u neke druge zemlje, tamo gde neće morati da budu deo vladajuće sekte da bi dobili posao. Tamo gde će se njihovo znanje ceniti, i gde će njihov rad biti adekvatno plaćen. Tamo gde će im se izaći u susret ukoliko budu želeli dalje da rade na svom usavršavanju i unapređivanju nauke. Taj deo srpske intelektualne elite, od koga direktno zavisi budućnost ove zemlje, morao je nažalost da ode tamo daleko. Ne cveta uvek tamo limun žut, i ne rastu tamo dolari i euri na grani, ali se tamo znanje još uvek ceni.

Istorija će upamtiti ove godine kao period u kome je vlast vršila genocid nad sopstvenim narodom: gurala ga je u ratove, gurala ga je u smrt i gurala ga je preko granice. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top