Početna / Front Page Slide Show / Srbija, zemlja prećutanih vesti i zabrana
Srbija, zemlja prećutanih vesti i zabrana

Srbija, zemlja prećutanih vesti i zabrana

PIŠE: Aleksandar Bećić 
Prosečnom muškarcu u Srbiji dovoljno je baciti kosku i on – na sve zaboravi. Još ako je koska – fudbalska – onda je uspeh zagarantovan. Mediji (ili je bolje napisati „mediji“) se utrkuju oko detalja i sočnih naslova, sa sve odrednicama „SKANDALOZNO“, „SRAMOTNO“, „ŠOKANTNO“, društvene mreže dolivaju ulje na vatru slobodom govora koja se svodi na slobodu psovanja, a oni koji razmišljaju – osećaju neodoljivu potrebu da se prekrste, čak i ako nisu vernici. 
Najbolji primer za to su protekla tri dana.

SRBIJA PROTIV SREBRENICE U UN 
Sećate li se sedmog i osmog dana jula? Sećate li se rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti UN?
Da vas podsetim: Čitavih 48 sati vlasti Republike Srbije su se igrale sa živcima ovog naroda i rezolucijom koju je podnela Velika Britanija.
Da, da, to je onaj dokument koji je vetom zaustavila Rusija, a za koji su glasali naši (skoro pa najveći) evropski prijatelji Britanci, naši prijatelji iz Velikog rata Francuzi, naši saveznici Amerikanci i oni koji nisu priznali Kosovo – Španci. Ovu sitnu buraniju da ne pominjem.
A zašto nam je trebao veto?
Hmmm… Zvanični Beograd kaže „zato što nas je kolektivno optuživao za genocid“.
Laž.

Savet bezbednosti UN

Savet bezbednosti

Samo da znate: prvi nacrt rezolucije stigao je u Nemanjinu pre mesec dana. A mi se nismo previše češali.  Tek poslednjih deset dana pokušali smo nešto da uradimo.
I u maniru starih „dobrih“ radikala, dizali smo tenziju u Srbiji. U svetu? U svetu smo se nadali u „vekovna prijateljstva“.
Čitavih 48 sati novinari su iz minuta u minut pravili nove tekstove o samoj rezoluciji, iako je uglavnom – nisu ni pročitali. Nijednu verziju od ukupno sedam koje su stigle u Ministarstvo spoljnih poslova Srbije. Iz minuta u minut ređale su se kvalifikacije „neprihvatljivo“, „sramotno“, „ponižavajuće“, „optužujuće“, „uvredljivo“… Tim rečima je zvanična Srbija opisivala predloge rezolucije koju je podnelo ministarstvo spoljnih poslova Velike Britanije UN. Naravno, pri tom su dežurni bukači dizali tenziju porukama „A zašto ona đubrad engleska ne priznaju genocide koje su oni učinili?“, ili „sve su to g…na fašistička, mamu im njihovu što ne dođu da im pokažem“, do onog kretenskog i fašističkog usklika „nož, žica, Srebrenica“… Sve se to širilo društvenim mrežama, uz vesti o Srebrenici.
Koliko da vam kažem: ni u jednom od sedam predloga britanske rezolucije o Srebrenici nijednom nije pomenuta Srbija, srpski narod, vojska. Nijednom. 
Ali, zato nam je Vučić prvo pričao kako neće tražiti pomoć od Rusije, da bi posle samo jednog dana rekao da – ako nam Rusija ne pomogne – znaćemo da smo sami.
Zato nam je ministar spoljnih poslova rekao kako je rezolucija ponižavajuća, ali to nije potkrepio argumentima.
Zato nam je Master Toma priredio najveći blam pismom upućenom kraljici Elizabeti II koje nije ni stiglo do nje, jer Tomu očito nisu obavestili da se britanska kraljica od XVII veka ne bavi politikom.
A zapravo – kompletan zvanični Beograd igrao je na kartu ruskog veta.
I to je dobio. Uz tradicionalno uzdržanu Kinu, koja ne bi htela da ni na koji način ugrozi svoj kapital na zapadu.
Da se razumemo: da Rusija nije u situaciji u kojoj je sad – ne bi nas podržala. Ovako – Moskva namerno zabada prst u oko Londonu i Vašingtonu. Uz argumente, naravno.
Dakle – veto.
Uraaaaaaaaaaa, velika pobeda naše diplomatije, spasiba Moskva, Baćuška Putin, uraaaaaaaaaaaaaaaaa, nas i Rusa trista miliona, ne može nam niko ništa i ostale gluposti. 

A ONDA? U DVA DANA, DVE REZOLUCIJE
Novinarski kompjuteri još se nisu ohladili od vatrenih PatriJotsko-SerBsko-Rosijskih tekstova, kad su stigle informacije o tome da je Evropski parlament, na inicijativu poslanika iz Hrvatske usvojio Deklaraciju o Srebrenici. U toj deklaraciji se pominje srpski narod. Istina, precizira se da su genocid počinili pripadnici Vojske Republike Srpske pod komandom generala Ratka Mladića. Ali se pominje i da su u tome učestvovale i paravojne grupe. Nego, kad smo kod Mladića, to vam je onaj što je Vučić njegovim bulevarom prelepljivao Novi Beograd. To je onaj što je Vučić obećavao da će za „srpskog junaka praviti sigurnu kuću“.
Da li ste pročitali negde reakciju srpske vlade o rezoluciji Evropskog parlamenta?
Da: drug Julin je rekao da je ona jednostrana.
Reformator Veliki je rekao da će se ujesti za jezik. 
Valjda zato što je trebalo da se sutra sastane sa Angelom Merkel. A njeni poslanici svi glasali za rezoluciju Evropskog parlamenta.
Tačku na i u reči rezolucija stavio je američki Kongres. On je usvojio rezoluciju o Srebrenici u kojoj se genocid pominje 14 puta. I za genocid se okrivljuje srpski narod. 
Printscreen Americka rezolucijaDa li smo osudili zbog toga ponašanje američkih kongresmena? Ne. Da li smo pozvali ambasadora Kirbija da mu uručimo protestnu notu? Ne. Pa zašto bismo? Ionako nam premijer ide u Srebrenicu.

DA SE RAZUMEMO
Mislim da Vučić treba da ode u Srebrenicu (odnosno Potočare). I mislim da treba da se izvini. Ali, ne u ime Srbije, jer se država Srbija već izvinila (pre deset godina, da vas podsetim). A i zvučalo bi licemerno da se on u ime Srbije izvinjava nakon što je tražio od Rusa da ulože veto. Dakle, mislim da Vučić treba da ode i da se izvini za ono što je govorio u prethodnom političkom angažmanu.
Sećate se već: sto muslimana za jednog Srbina. Karlovac, Karlobag… Ni ja ne znam granice… A građani BiH neka odluče da li će mu poverovati.

Kada sam prošle godine gostovao u Sarajevu i govorio kako niko ne vidi da su sada i u Bosni i u Srbiji na vlasti one snage koje su se petljale u rat i užasne zločine, niko me nije uzimao za ozbiljno. A sada?
Ja se, nažalost, plašim da će iz našeg Reformatora Velikog uskoro prozboriti onaj stari „dobri“ radikal.
Printscreen TviterJer danas je novinarima glavna vest da su se Vučić i Rama prepucavali oko odluke arbitražnog suda u Lozani da se utakmica Srbija – Albanija koja je u Beogradu prekinuta zbog drona – proglasi pobedom Albanije. A našim fudbalerima da se dva puta isprazni stadion.
Zbog toga je Aleksandar Vučić na jednom od svoja zvanična dva tviter naloga napisao kako je „Evropska pravda po ko zna koji put postala nepravda!
Zbog fudbala?
Dajte, ljudi, molim vas!
Ta i takva informacija bila je dovoljna da svi krenu sa pričom kako je „Vučić pokazao zube“. I svi su krenuli da uzvikuju „Bravo Vučiću“.
Ovo je zemlja u kojoj je odluka fudbalske arbitraže vezane za potpuno propalu fudbalsku selekciju važnija od činjenice da zemljom vladaju ljudi koji ne znaju šta rade.
Ovo je zemlja u kojoj se ćuti o dve usvojene rezolucije u kojima su Srbi – počinili genocid.
Ovo je zemlja u kojoj se zabranjuju skupovi kojima se htela odati počast žrtvama Srebrenice.
Ovo je zemlja u kojoj niko nema hrabrosti da stegne petlju i pita Vučića – šta nam to rade njegovi veliki prijatelji iz celog sveta, koji cene Srbiju kao nikad do sada. 
Ugasite svetlo.
Molim vas.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top