Početna / Front Page Slide Show / Sramna izdaja – 18 godina kasnije
Sramna izdaja – 18 godina kasnije

Sramna izdaja – 18 godina kasnije

PIŠE: Peđa B. Đurović

Ne može se drugačije nego izdaja nazvati čin koji je za posledicu imao šesnaest grobova, i kojim je jedan sumanuti režim žrtvovao svoje ljude da bi poslao u svet sliku o civilnim žrtvama. Svi učesnici u donošenju odluka koje su dovele do tog čina su, shodno tome, izdajnici. I tu zbora nema.

Avion iz sastava britanskih oružanih snaga tipa Herijer bombardovao je u noći između 22. i 23. aprila 1999. godine zgradu RTS-a u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Tada je, besramnom odlukom najvišeg državnog vrha, i pored najava da će taj objekat biti meta te noći, poginulo šesnaest zaposlenih u Radio-televiziji Srbije.

Da je zgrada RTS-a „legitimni“ cilj NATO avijacije znalo se od samog početka agresije, jer je krajem marta te godine, pred sam početak bombardovanja, jedan kanadski sajt objavio spisak od 600 objekata koje Alijansa planira da gađa tokom vojne operacije u SRJ.

Da će zgrada biti gađana tih dana znalo se, ako ne na osnovu obaveštajnih podataka ono zasigurno na osnovu toga što su se svi strani dopisnici 21. aprila povukli iz zgrade RTS-a.

PUSTI DA IH POBIJU

Postojali su svi preduslovi da se ljudi zaposleni u toj kući sačuvaju, ali su tadašnji predsednik države i odgovorni ministar (informisanja, Aleksandar Vučić, aktuelni premijer i predsednik Srbije) doneli odluku da te ljude pod pretnjom otkazima ostave na poslu.

Ostavili su ih na radnim mestima u zgradi iako se program RTS-a emitovao sa rezervnih lokacija, i realne potrebe za njihovim dolaskom u Aberdarevu nije bilo. U toj zgradi, u sigurnosti skloništa u podrumu, snimana je emisija „24 časa“, a svi zaposleni koji nisu bili angažovani na toj emisiji radno vreme su ubijali ispijajući kafe i strepeći kad će NATO projektili da se sruče na zgradu televizije. Badava su bile molbe tehničara da se iz Košutnjaka trebuje još nešto kablova, pa da se kompletna tehnika prebaci u podrum, gde bi svi zaposleni bili bezbedni. Generalni direktor te kuće Dragoljub Milanović odbio je taj zahtev. Odbio ga je jer je slušao naređenje sa vrha, a ono je glasilo: „Pusti da pobiju ljude, pa da šaljemo u svet sliku kako NATO gađa nedužne civile na njihovim radnim mestima“. Milanović je 5. oktobra 2000. godine platio deo cene za takvu svoju odluku, ali to ni na koji način nije moglo da uteši 16 unesrećenih porodica.

Tadašnja urednica spoljnopolitičke redakcije RTS-a, Tatjana Lenard, zvala je te večeri iz Budimpešte rukovodstvo matične kuće da bi im prenela informacije iz stranih medija, koje su nedvosmisleno potvrđivale najavu bombardovanja zgrade u Aberdarevoj ulici. I taj apel da se sačuvaju ljudski životi ostao je bez odjeka, na njene reči jednostavno niko nije reagovao. Ona je kasnije u medijima demantovala da je bilo zvaničnih najava o gađanju, ali je bilo dockan za negiranje. Vest o njenom pozivu obišla je Beograd munjevitom brzinom.

IZDAJNIČKI TRILING

Na stranu što je akcija NATO snaga bila klasična agresija na suverenu zemlju, izvedena protivno svim međunarodnim pravilima i bez odobrenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, odgovornost za pogibiju 16 zaposlenih u Radio-televiziji Srbije leži na Slobodanu Miloševiću, Aleksandru Vučiću i Dragoljubu Milanoviću.

To su tri zločinca i izdajnika, koji su svesno žrtvovali živote svojih ljudi da bi opstao režim crveno-crne koalicije.

Milošević je, kao vrhovni komandant Oružanih snaga SR Jugoslavije imao obavezu da učini sve što je u njegovoj moći da zaštiti svakog građanina SRJ.

Vučić je, kao ministar informisanja, imao obavezu da učini sve što je u njegovoj moći da na svaki način zaštiti sve ljude zaposlene u medijima.

Milanović je, kao generalni direktor RTS-a, imao obavezu da zaštiti svakog zaposlenog u toj medijskoj kući. Sva trojica su podbacili, i nijedan nije ispunio svoju obavezu. I ne da nisu učinili ništa da te ljude zaštite, već su učinili sve što je bilo u njihovoj moći da ti ljudi životima plate bolesnu želju za vlašću.

Milošević je preminuo tokom suđenja u Tribunalu u Hagu, izbegao je odgovarajuću kaznu, i odavno je postao prah u dvorištu porodične kuće u Požarevcu.

Milanović je za izdaju počinjenu prilikom žrtvovanja 16 zaposlenih osuđen na desetogodišnju robiju, i on je tu kaznu odslužio i izašao iz zatvora pre pet godina.

Aleksandar Vučić ne samo da nije odgovarao, već je došao u priliku da odlučuje o sudbini cele Srbije. I baš kao što je bio izdajnik i zločinac tada, kada je bombardovan RTS, zločinac je i danas, kada na konvenciju svoje stranke dovodi Gerharda Šredera, kancelara Nemačke u periodu kada je SRJ napadnuta, i kada za savetnika u Vladi Srbije dovodi Tonija Blera, premijera Velike Britanije iz istog tog perioda.

Sramna 18. godišnjica od ovog nemilog događaja još jedna je u nizu prilika da se podsetimo ko suvereno vlada Srbijom, hvaleći se pedesetoprocentnom podrškom u narodu, i ne stideći se nijednog svog zločina počinjenog u dosadašnjoj karijeri. Krajnje je vreme da počnemo da nazivamo stvari pravim imenima, i da oni koji su počinili zločine za to počnu da snose odgovornost. 

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

2 komentara

  1. Mene ne čudi što jedan beskarakterni ljigavac i izdajnik veruje da je bogomdan da vodi Srbiju, ali se pitam gde je pamet ovima što su mu dali glasove. Koliki je tu procenat onih bez pameti, a koliki onih koji su ista fela kao i on?

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

16 − fourteen =

Scroll To Top