Početna / Front Page Slide Show / SPC u raljama afera
SPC u raljama afera

SPC u raljama afera

PIŠE: Nebojša Vučinić
У веома кратком року, две озбиљне афере – са владикама Пахомијем и Качавендом у жижи – и њихове последице, драматично су срозале углед Српске православне цркве.

Педофилија и хомосексуализам –тешко да се могу наћи озбиљније оптужбе, поткрепљене снимцима и изјавама, а да су изречене на рачун институције издигнуте на ниво духовног стуба српског друштва.
Томе ваља додати и раскол са Артемијем, па „ситније“ (типа: финансијске) брљотине још неколико епископа и нижег свештенства, па „лечење“ наркомана, па шиканирање калуђерица, башкарење у златним дворима, вожњу „бесних“ аутомобила… Sве догађаје, који бацају велику сенку на углед једног од три ослонца друштва, како су се верујући изјаснили у анкети.
Реално, тај углед и није требало да буде у том правцу реализован, да доведе дотле да се СПЦ меша у сва државна и национална питања, будући да је црква, као таква, тек чинилац за задовољење једне од многих потреба (верске) једног дела становништва (у овом случају, православних верника). Али реално, у таблоидизираној држави, у којој се политиком, скоро без изузетка, бави апсолутни људски олош (немоћан да се на позитиван начин истакне, да нешто постигне сопственим знањем и радом и да се оствари), посве је логично и да прибегава свему шта ће једнократно подићи популарност, па и кокетирању са религијом. Тај и такав став је и отворио широм врата мешању Цркве у све.
Црква јесте, у једном моменту, у друштву срушених постулата, послужила као (можда и једини) ослонац у борби против једноумља, социјализма, Милошевића… Тада су Цркви, уз оправдање „вишим циљевима“, дата права и позиције која она по логици ствари није требало и није смела да има. Али је СПЦ тад освојену позицију почела обилато да користи, па и да злоупотребљава.
Са друге стране, сад убрзано сазнајемо да у врху СПЦ уопште не седе „смерни анђелчићи и добри хришћани“, а то зачињавају и често и крајње идиотски наступи актуелног патријарха Иринеја и митрополита Црногорско-приморског Амфилохија. Коначно, недавно ТВ излагање монаха Серафима бацило је озбиљну сенку и на последњи аргумент честитости СПЦ – покојног патријарха Павла.
Углавном, није – по мени – толики проблем што неки поп воли мушкарце или децу, нити што неко с чином епископа није у стању да остане веран завету и ону стварчицу држи заточену од момента монаштва. Разумем да такве световне изопачености не може да буде поштеђен ни клер, као што није ни од других грехова заштићен монашком одором. Кључни проблем је – заташкивање. Немоћ и неспремност Цркве да расчисти са фукаром у својим редовима. А то одмах асоцира на могућност да такве фукаре има много више од двојице, за коју је јавност сазнала.
Да, постоји и могућност да су афере исконструисане. Да су део глобалне завере, да се уруши Српство извлачењем темељне цигле у форми СПЦ. Али, и то (би требало да) се решава одмах, ефикасно: не дозвољава се да узме маха. Јер, како год, ћутање значи одобравање. Онда испада да се СПЦ није у свему уопште снашла, а тај бизарни дилетантизам, опет, урушава углед Цркве као институције којој ваља да духовно води верне и да им нуди решења. Као што и нереаговање државних органа по стварима регулисаним световним законима, без обзира да ли се примењују какве канонске мере, у очима обичног човека ствара слику да је све од онога шта се спочитава – тачно.
Ја генерално СПЦ замерам много више од тога: налазим је као главног кривца што се Србима сматрају само наши сународници православне вероисповести. Можда је ригидни став СПЦ имао логике у претходним вековима националне угрожености, када су заиста национално и верско изједначавани под налетом друговерних нападача. Али, с почетка XX века та опасност је престала. И тад је настао апсурд.
Управо за време обеју Југославија, Срби католици су гурнути у хрватство, Срби муслимани у бошњаштво, Срби атеисти у југословенство. Наравно, томе треба додати и утицаје „друге стране“, далеко од тога да је искључиво СПЦ крива. Али, резултат је поразан. Сада су први Хрвати, други Бошњаци, а трећи су силом прилика Срби, који осећају да их нико неће. И ту поправке нема, сем часних изузетака. И за то нико није крив до Срба, односно, по институцијама, на првом месту Српска православна црква. Мислим, можемо да се лажемо, налазимо разлоге од масона до Вашингтона и назад, али тек од таквих самообмана, никакве користи и бољитка имати нећемо.
Ово све што сам написао о СПЦ, никако не мења мој однос према религији, традицији, култури, храмовима, улози Цркве у историји, ни према самим људима – свештеним и верним, већ искључиво према њиховим делима. И према СПЦ каква је данас. Таблоидизирана, као цело друштво.

NAPOMENA: Tekst je uz autorovu dozvolu preuzet u izvornom obliku, bez skraćivanja i preuređivanja,sa autorovog bloga

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Nebojša Vučinić

Ponosni otac. Po obrazovanju - pravnik. Dugogodišnji novinar i urednik u kompaniji Novosti. Urednik časopisa Enigma. Autor na svom sajtu http://vucinic.me

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top