Početna / Front Page Slide Show / Slučaj Ombudsman
Slučaj Ombudsman

Slučaj Ombudsman

PIŠE: Peđa Đurović

Brutalnom zamenom teza i stravičnim medijskim spinom, rukovođenim iz centra moći u Nemanjinoj 11, javnost u Srbiji svakodnevno putem režimskih medija (TV Pink i Informer) biva obasuta informacijama koje nisu ništa drugo do napadi na lik i delo zaštitnika prava građana Srbije. Sam premijer je, pokazavši pri tom zavidan i čak i njemu nesvojstven stepen bahatosti (što bi svaki psiholog protumačio kao manifestaciju nemerljivo jakog straha), izjavio kako se Vlada na čijem je on čelu zalaže za zaštitu funkcije ombudsmana, „…ali kada je reč o ličnosti…“.

Vučić: Poštujem instituciju ombdusmana

Vučić: Poštujem instituciju ombdusmana

Nedvosmislen i nepobitan dokaz da je lično velikom vođi ombudsman trn u oku, i to je sasvim dovoljno da pobesneli kerovi koji skakuću oko vođe čopora lociraju metu i usmere se na nju svom silinom.

Čaršija, željna afera i sklona podelama, jedva je dočekala takav razvoj događaja i krenula je sa podrškom kidisanju na Sašu Jankovića ili braneći ga kao da im je rod najrođeniji. Nisam primetio da se iko u celoj priči pozabavio činjenicama, i upitao se čemu sva ta halabuka.

Institucija zaštitnika građana deo je državnog aparata, i vrlo je bitna u funkcionisanju svih demokratskih društava, budući da brani svetinju – ljudska prava. Ta funkcija je u Srbiji uvedena nakon pritisaka iz Evropske unije, a prethodni režim je toliko požurio da ispuni taj zahtev da je prvo doneo Zakon o zaštitniku građana (2006. godine), a tek godinu dana kasnije je to telo implementirao u Ustav Republike Srbije, koji do tada nije poznavao instituciju ombudsmana. Saša Janković je, dakle, na toj funkciji od njenog uvođenja u politički život Srbije, i do sada nije bilo posebnih primedbi na njegov rad. Razloge za to treba tražiti u arogantnosti oba režima pod kojima je Janković obavljao svoj posao, i u njihovoj samouverenosti da im on kao pojedinac ne može naneti nikakvu političku štetu.

ZAŠTO JE JANKOVIĆ TRN U OKU

Da ovaj tekst ne bi bio shvaćen kao pokušaj da se odbrani Saša Janković, građanin Srbije, moram da se ogradim i da kažem da o njemu nemam formirano mišljenje.

Na osnovu onoga što je pokazao kao zaštitnik prava građana Srbije mogu da kažem da sam u suštini zadovoljan njegovim radom. I sada dolazim do suštine cele priče. Zbog čega je Janković zasmetao velikom vođi?

Zbog toga što je nedvosmisleno ukazao na odgovornost političara u slučaju helikopterske nesreće, u kojoj je živote izgubilo sedam osoba, i za koju neko mora da snosi posledice. Od dana kada se ombudsman usudio da postavi pitanja koja ne prijaju režimu, na njega su krenuli orkestrirani napadi, i u tim napadima se puca iz svih raspoloživih oružja. Vlast je u ovom slučaju dokazala da nešto krije, i da je to nešto toliko ozbiljno da je unelo paniku u njihove redove. Na stranu totalna nesposobnost ove Vlade, i na stranu činjenica da oni za godinu dana nisu uradili nijednu jedinu stvar zbog koje bi neko mogao da ih pohvali, za velikog vođu a malog firera Vučića ne može da se kaže da je glup. A samo bi takav čovek doveo sebe u situaciju da se postavi nekoliko ključnih pitanja, zbog kojih bi van svake sumnje trebalo da padne bar nekoliko ministara iz Vlade, ako ne i ceo kabinet.

Ako je istina sve što se o slučaju ombudsmana i samoubistva iz 1993. godine priča, kako je Saša Janković prošao bezbednosnu proveru prilikom izbora na funkciju? OK, to se može pripisati bivšem režimu i njihovom propustu.

Šta je, međutim, sa obaveštajnim i kontraobaveštajnim službama, koje su pod punom kontrolom aktuelnog premijera? Ne spada li u njihov posao pronalaženje propusta u bezbednosti i zaštita države od tih grešaka? Ako su te službe ranije otkrile tu činjenicu, zbog čega se ona odmah nije prezentovala javnosti? Logičan zaključak je da je ta informacija držana kao kec u rukavu, da se iskoristi ukoliko se za to ukaže potreba.

KO VADI PODATKE „IZ FIJOKE“?

Ako ministar policije, koga je na tu funkciju (zbog slepe odanosti i poslušnosti, prim. aut.) postavio premijer lično, izjavi da treba da pronađe neke od izjava u slučaju spornog samoubistva, pravdajući to sve starošću predmeta i činjenicom da se radi o papirnoj arhivi, odakle vlasniku Informera podaci koje objavljuje u smeću koje uređuje? Kako je moguće da u jednoj državi vlasnik vrlo nekvalitetne novine ima policijske podatke pre Ministra unutrašnjih poslova? Ko tu za koga radi? Ako kabinet premijera vrlo blagonaklono gleda na otvoreno pismo Željka Mitrovića ombudsmanu, i naziva to legitimnom borbom za istinu, zbog čega se isti taj kabinet ne potrudi da rasvetli saobraćajnu nesreću u kojoj je Mitrović junior ubio Andreu Bojanić (17)? Podjednako bi važno bilo da se isti taj kabinet zalaže za rasvetljavanje slučaja vrlo sumnjive smrti Mitrovićeve konkubine Ivane Bakić Bodrožić (31).

Zbog čega se to ne radi, i ko u Srbiji ima moć da stopira te dve važne istrage? Ili je sasvim dovoljno pronaći veštaka koji će ustanoviti da se Aleksandar Mitrović u trenutku nesreće kretao brzinom manjom od 70 km/h? Pa šta ako se kretao brzinom manjom od te? Najveći amater među vlasnicima vozačke dozvole zna da je u gradskoj sredini ograničenje brzine (ukoliko se to drugačije ne definiše posebnim saobraćajnim znakom) 50 km/h. Da li će mediji koji su lansirali laži o navodnom nelegalnom pištolju Saše Jankovića, o neposedovanju dozvole za nošenje oružja, o nemanju oružnog lista, snositi ikakvu krivičnu i materijalnu odgovornost za laži i klevetu? Da li će vlasnik Informera, koji je na televiziji sa nacionalnom frekvencijom nedvosmisleno optužio Jankovića za ubistvo snositi odgovornost? I na kraju, mada je to pitanje možda trebalo da se postavi na početku, ko ima korist od medijske zloupotrebe priče za koju niko ne može da snosi odgovornost, budući da je slučaj (samo)ubistva prijatelja Saše Jankovića prema Krivičnom zakonu Srbije zastareo?

ZAVET ĆUTANJA U VLASTI

Sve ovo ukazuje na to da je režim, želeći da sačuva od odgovornosti ministre Gašića i Lončara, a time i premijera lično, kao i sve druge odgovorne za helikoptersku nesreću koja se dogodila 13. marta ove godine u neposrednoj blizini beogradskog aerodroma „Nikola Tesla“, rešio da spreči postavljanje bilo kakvih pitanja.

Novinari su svakako u jednoj vrsti šizofrene i dodvoričke odanosti premijeru, i ne postoji više u Srbiji nijedan „mejnstrim“ medij koji će se usuditi da na adresu Nemanjine 11 uputi bilo kakvo neprijatno pitanje, tako da je jedini koji je imao hrabrosti da takva pitanja postavi bio Saša Janković.

Nemajući odgovore koji bi mogli da zadovolje ombdusmana, ali i javnost, predstavnicima vlasti nije preostalo ništa drugo osim da primene najprljaviji od svih mogućih trikova – ličnu diskreditaciju čoveka koji pitanja postavlja. Sreća u nesreći je, ipak, što premijer nije imao problem da saopšti javno da mu je Janković problem, i da ga ne poštuje. Time je više nego jasno pokazao svoj stav. Zbog takvog stava se leti sa funkcije, bar u uređenim društvima. Želim da verujem da će i Srbija vrlo brzo postati mnogo uređenija nego što je sada. I još više želim da verujem da će Saša Janković odoleti pritiscima, i da će ostati dosledan svom dosadašnjem radu.

NAPOMENA: Tekst je objavljen i na ličnoj internet stranici autora i možete ga preuzeti ovde

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top