Početna / VESTI / Dnevna doza kulture / Sergej Trifunović: Mi smo govna…
Sergej Trifunović: Mi smo govna…

Sergej Trifunović: Mi smo govna…

PRIREDIO: Aleksandar Bećić

Ljudi u Srbiji sve više su uvereni da se, na koski koja je bačena u gladan narod nalazi mnogo mesa. A mesa – nema. Samo kost. Ovo je mišljenje mnogih, pa i Sergeja Trifunovića, kog sam gledao u predstavi „Julije Cezar“ Vilijema Šekspira, u režiji Kokana Mladenovića, poslednje takmičarske večeri pozorišnog festivala u Mladenovcu.


Predstava nije osvojila nagradu, što su i glumci iz predstave pretpostavili (valjda s obzirom na činjenicu da su u žiriju bili bivši ministar kulture Braca Marković, Svetislav Bule Goncić i Božidar Stošić, ali su bili zadovoljni publikom i prijemom njihove verzije tragedije koju je napisao najveći dramski pisac svih vremena.

Tokom okruglog stola, po završetku predstave, Sergej Trifunović je sa drugim glumcima govorio o mnogim stvarima. Evo meni najzanimljivijih odgovora:

O CENZURI

„Puno se buke diglo oko tih zabrana i toga šta se kroz predstavu želi reći. To je tako bilo i 1968, kada su zabranjene Tikve (predstava Kad su cvetale tikve, op.aut.), jer nikad ih Tito nije zabranio.  Zabranilo ih je pozorište. Negde su ovi što trabunjaju o tome kako cenzura ne postoji – nekako i u pravu. Postoji više samocenzura. Jer ja sam siguran da niko nije iz Vučićevog kabineta zvao ove u Politiku i rekao da „ne sme više Petričić da crta karikature“. Pre mislim da su zvali da uplaše „E, vidi, ova karikatura…“. Na to su ovi iz Politike odmah sklonili Petričića. Isto tako ne verujem ni da je neko zvao u Kruševcu zbog naše predstave. Dobro, možda je Bata Gašić nazvao Nedića (upravnika kruševačkog pozorišta, op.aut.), ali onako, na kafu… Nije mu rekao „Slušaj, ova predstava nemo’ slučajno da ide“; „Ali, pisao Šekspir…“; „Vidi, ne znam ko je pisao, ali znam ovaj što je režiro ne može da ide…“ Mi smo govna. Mi ćemo to sami brže bolje da zabranimo da nam to neko ne zameri“.

O VUČIĆU I SLOBI

Niko ko je na vlasti ne voli da dolazi u pozorište. Vidi u tome nešto reakcionarno, nešto što je protiv njih. Vučić je jedini put bio u pozorištu kad je umro Gaga Nikolić. Tad sam ga jedini put video. Kažu da je Sloba bio jednom u pozorištu. Gledao je predstavu koja se zvala – interesantno – „Strah za granice“. To je bila predstava u Ateljeu. Slobina poslednja predstava. Eto, Sloba je čak i išao u pozorište.

O STRANKAMA I POLITIZACIJI JULIJA CEZARA

Stranke su vam masa nesrećnih ljudi, netalentovanih ljudi i ta masa pokušava da nađe neki zajednički zbir toplote. Znaš ono – kad prdiš u masi pa je svima toplo. Jeste da smrdi, ali je svima toplo i tu mogu da se dese raznorazne stvari. Uopšte stranka kao koncept je pakao. Samo što mi nismo u predstavi govorili političku priču o partijama. Mi pričamo o ljudima. O narodu. O tome šta je to u nama što nas gura trozupcem i stalno nam govori „ma poveruj, poveruj“ i kako smo spremni da zaboravimo zarad one koske za koju mislimo da je meso.

O GLUMCIMA I POLITIČARIMA

U pozorištu se uvek govori istina. I to je tako od kako je sveta i veka. Glumac ako želi da bude dobar mora da govori istinu iz dana u dan. A političar koji govori istinu je netalentovan političar. To nije političar. Njega je prosto sramota. Njega drugi političari gledaju i kažu „Batice, nećeš još dugo“. Ima jedna sjajna serija koju bih vam preporučio, zove se „Neispričana istorija Amerike“ Olivera Stouna u kojoj ima par baš takvih primera satiranja ljudi koji su govorili istinu u politici, koji su jednostavno tako – nestanu kao da ih nikad nije bilo. Političar mora da laže. To je u opisu njegovog posla. Svi političari za koje sam ja znao u poslednjih 26 godina od kako imam svest o politici su lagali. Evo, navedite mi jedan primer da je bio možda iskren. U čitavoj istoriji postoji samo jedan primer da je neko na vlasti govorio istinu. Kaligula. On je bio jedini političar koji je govorio istinu. On je eklatantno postavio konja za senatora. A ne da nam postavljaju konje za senatore, kao što je kod nas slučaj. On je doveo konja i rekao „E, evo konja stručnjaci“ i tu onda nema licemerja.

O TOME DA LI ĆE JULIJE CEZAR DOBITI NEKU NAGRADU

Mi dođemo, odigramo predstavu i odemo. Mi nagradu sigurno ne dobijamo. Zato, uživajte u pozorištu, ljudi.

I ZA KRAJ:

Sasvim zasluženo, nagradu za najbolju predstavu 32. pozorišnog festivala Teatar u jednom dejstvu u Mladenovcu osvojio je Knjaževski srpski teatar sa predstavom San letnje noći Vilijema Šekspira. Nagradu publike dobilo je Beogradsko dramsko pozorište za komad Moje dete.

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju...

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

14 − 3 =

Scroll To Top