Početna / Front Page Slide Show / Savršeno programirana Srbija
Savršeno programirana Srbija

Savršeno programirana Srbija

PIŠE: Aleksandar Bećić
Mora se priznati, da je u nedelju izveden poslednji čin jedne savršene predstave u režiji čelnika Srpske napredne stranke. Predstave koja nosi naziv Obmana. U tri čina. U tu svrhu angažovan je veliki broj glumaca, statista, kostimografa, scenografa, pisaca… I svih drugih koji u jednom pozorištu po imenu Srbija traže uhlebljenje.
Predstava Obmana nije imala poruku o boljem životu u nekoj tamo Evropskoj uniji, kako biste mogli pomisliti u početku.
Ne. Ona je, zapravo, imala poruku da je vlast – čista slast.
Do vlasti se dolazi lako: pronađete profesionalce koji će vas dovesti do vlasti.
Ali na njoj se ostaje teško. E, tek za to su vam potrebni profesionalci. Oni koji će narodu silnom zamagliti pogled.
Tako se, u svrhu dostizanja krajnjeg cilja, nedeljama unazad raspravljalo o tome da li će Beogradom marširati nekoliko stotina onih koji vole osobe svog pola. To je, znate, bilo važnije od bilo čega drugog: i od poplava, i od opet odloženog boljeg života (ovaj put za 2016, a već vidim da ćemo za koji mesec govoriti o sredini 2017), i od smanjenja plata u javnom sektoru i od unižavanja penzija…

KAPA DOLE
Zaboravili su kratkopametni Srbi da je u ovoj zemlji postalo gotovo nemoguće preživeti. Odložena je priča o bankrotu (a bankrotirali smo, nemojte da se lažemo da nismo). Prestali smo da razmišljamo o tome kako smo de-fakto neopozivo izgubili parče zemlje u koje smo se (baš u režiji onih koji su danas na vlasti) zaklinjali. Ne razmišljamo više ni o tome da li će u Srbiju ući neke investicije ili je to postalo trajno odloženo činodejstvovanje ove vlasti.
Važnije je bilo raspravljati o tome da li Beogradom treba da šetaju bate koje vole bate i seke koje vole seke, nego li bilo šta drugo.
Skrenuta nam je tako pažnja i sa veoma štedljivog putovanja Akademika Tome i njegove svite, koji se gotovo cele nedelje baškario po Njujorku o trošku poreskih obveznika ove zemlje. Kad se pobroji njegova delegacija i svita Ivice Nobelovca, koji je u isto vreme išao u Njujork, kao da je Srbija poslala neko elitno odeljenje na vrlo skupu ekskurziju (ka Velikoj Jabuci se uputilo 24 osobe).
A sećam se, baš dobro se sećam kada su kojekakve podguzne muve Vučićeve i Tomine kritikovale odlazak Vuka Jeremića u Njujork sa šestoro ljudi… Uključujući i tadašnjeg predsednika Srbije, Borisa Tadića.

SPINERI
Ipak, važniji je bio Prajd.
A da ne bismo slučajno popustili pobrinula se spinerska brigada u dnevnim novinama. Jer, objektivno, ne može se samo Prajd držati na naslovnim stranama. E, zato se pronađe osoba iz drugog plana. I ona se plasira na naslovne strane. I tako, od intervjua u kom je Jorgovanka Tabaković rekla kako ne isključuje mogućnost da je neko hteo da joj naudi time što joj je ukrao neseser sa lekovima, napravili su šokantnu ispovest sa naslovima „Hteli su da me ubiju“ i „Na meti zbog kiparskih para“.
Ne želim da umanjujem ozbiljnost srčane slabosti koju Guvernerka ima, ali, recite mi: da li je moguće da Guvernerka ima neke tako posebne i retke lekove koji se ne mogu naći u apotekama? Pa ako ih eventualno (ne daj bože) izgubi – da može da ih i kupi odmah? Da ne krene nešto po zlu?
Važniji je bio Prajd.
Da ne bude baš dosadno, pobrinule su se glavešine SPC, koje su sve sa patrijarhom na čelu pobrinule da izjednače homoseksualnost sa pedofilijom i incestom. Nisu doduše tom prilikom u svom saopštenju bile samokritične i nisu navele koje vladike vole momke, a koje dečake. U smislu – maloletnike.
Ali im je Super Alek odbrusio da neće oni upravljati zemljom. Nego će on.
A bolji život?
A posao?
A mogućnost da platite račun?
Ne, to nije toliko važno. Važno je da se priča o paradi ponosa. Ili „ponosa“. Svejedno.

POLITIČKO SAMOUBISTVO
Paradom koja je održana u Beogradu, srpska opozicija (a nekad tako ohola, korumpirana i samouverena pozicija, ili ako želite, vlast) uspela je da izvrši političko samoubistvo u kom čak nije ni ispalila metak, ni popila pilulu, ni zategla omču. Pokazalo se da je bila tačna procena koja se često pominjala u jednoj od zapadnih ambasada pre tri godine: „demokratska vlast je grupa momaka koja mnogo obećava, a ništa ne radi da bi ispunila obećanja“.
Odmah posle parade, vaskolikoj srpskoj vladi, a naročito policiji, stigle su čestitke sa svih strana. Eto, Srbija poštuje prava građana. Napravili smo krupan korak ka evropskim integracijama. Veliki srećan dan.
Ma jeste…
Sve se ljudi rasplakaše od sreće. Napunila im vlada novčanike samo tako. Ispoštovala njihovo osnovno ljudsko pravo: pravo na rad.

KOLIKO KOŠTA SREĆA?
Ako ćemo da računamo samo novac potrošen na obezbeđenje Prajda, onda je, prema nekim procenama koje su sveznajući tabloidi počeli da izbacuju, cena koju je budžetski obogaljena Srbija iznela, milion evra.
Ali, ipak, učestvovalo je mnogo naroda.
Eto nekih (kažu) 7.000 policajaca pod opremom.
I nekoliko stotina onih koji su marširali.
I nekoliko stotina onih koji su hteli da spreče taj marš.
Suma sumarum – osam hiljada duša.
S druge strane, svega 24 osobe su spucale pola miliona evra na ekskurziju do Njujorka. Tako da… Nije mnogo ovo milionče…
Ceo zapadni svet nam šalje reči ohrabrenja i hvale nas. Pare i investitore nam još nisu poslali. Čak ni novac koji su obećali za obnovu od majskih poplava. Oko ovih septembarskih – neće ni da se maltretiraju.
Sad će, zahvaljujući tome što smo poslali „pozitivnu sliku u svet“ da dođe bolji život. Uskoro.
I svi ćemo da uživamo u njemu.
Čak i oni koji primaju minimalac u Srbiji.
Čak i oni kojima penzije neće da se pipnu… Jer su toliko smešno male da nemate šta da im uzmete.
Istina, nigde se ne pominje kako je to naprasno svest proradila u navijačkim grupama. Pa me baš interesuje da li je neko od vođa raznoraznih huliganskih grupa (a ima ih po Beogradu – koliko vam duša ište) dobio koju hiljadu ili desetinu hiljada evra, da komanduje svojim „vojnicima“ da ostanu kod kuće.
To se ne priča.
Mediji će i dalje da nas zatupljuju i spinuju našu polumrtvu svest.
Dobijaćemo sve više rijaliti šou programa, imaćemo na raspolaganju mnoga takmičenja nesuđenih zvezda, gledaćemo raznorazne Bulevare, a nezgodne i neprijatne voditelje i novinare ćemo pomerati u stranu.
I oko njih ćemo se, kao pravi Srbi, deliti. Do koske. Baš kao da je u pitanju Prajd.
Jer, šta će nam Utisak nedelje? Ionako se Olja često i ne pripremi za emisiju.
A i šta će nam Insajder? Da, Insajder! Oni će ispoštovati već potpisani ugovor koji predviđa emitovanje još dve emisije. A da li će posle postojati – veliko je pitanje, pošto je gazda od B92 već rekao da i oni treba da se „presele“ na kablovski B92-info.

NO, TO NIJE SVE, DRAGI MOJI 
U vreme dok mi lamentujemo nad sve gorim životom, i ništa ne činimo povodom toga, napravljen je još jedan korak ka ostanku na vlasti.
Uvedeni su notari.
Odmah da vam kažem, mislim da su notari sjajna stvar, ako su uvedeni po principima koji važe, na primer, u Nemačkoj.
Ali, ovako, kao kod nas – neće biti dobro.
Jer, od marta sledeće godine, sve što želite da overite, moraćete da overite kod notara. Pa čak i vašu želju da se politički organizujete.
Prevedeno na jezik običnih ljudi:
U ovom trenutku, da biste napravili političku stranku koja bi želela da izađe na republičke izbore, vi morate da imate 10.000 potpisa ljudi koji vas podržavaju. A da bi ti potpisi bili validni, vi ih morate overiti. U ovom trenutku to vas (za republičke izbore) košta 50 dinara po čoveku. Odnosno – pola miliona dinara za 10.000 potpisa. 
A od marta? 
Od marta će tu overu raditi samo notari. Za tri do četiri hiljade dinara po potpisu. 
Mislite o tome.
I da: srećno vam prajdovanje, narode. Biće ga i sledeće godine. Ali, tada će vam svest biti mnogo, mnogo naprednija. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

2 komentara

  1. Najbolje da se zaposlimo kao notari!

  2. Svi lamentujemo i niko nista ne cini. E, upravo taj deo karaktera koji su nam prisilno formirali u prethodnih dvadesetak godina jeste ono sto je frapantno i fascinantno. Penzioneri obeduju po kontejnerima (onih malo kojih jos ima postavljenih po gradu da nisu u podzemnoj varijanti), narodna kuhinja odavno vec ne moze da nahrani bedu srpsku, nedorasla decica tek dotakla tinejdzerske godine a vec se prostituisu za gotovinu ili farmerke, ubice postaju narodni heroji zute stampe radi obezbedjivanja tiraza, a niko se ne zabrine zbog cinjenice da takvi dogadjaji postaju normalna pojava u ovoj drzavi. Zapravo, izostanak kolektivne reakcije na bilo koji dogadjaj koji se tice morala i opstanka je indikator da smo prestali da postojimo kao nacija. Ili je nesto drugo u pitanju?
    Po svemu sudeci a na veliku,ljudski iskrenu zalost – nece svest sledece godine biti mnogo ,mnogo naprednija.
    Sledece godine ce svest biti okupirana mnogo nizim porivima i mnogo vecim potrebama za prezivljavanjem ,u kojima ce ne samo nacionalnost odumreti vec i ljudskost u ovom narodu.
    Da, srecno prajdovanje !

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top