Početna / Front Page Slide Show / Samit u zemlji koja štedi
Samit u zemlji koja štedi

Samit u zemlji koja štedi

PIŠE: Aleksandar Bećić 
Da živim u zemlji u kojoj nema briga, možda bih, ali samo možda, u ovom trenutku zabezeknut čitao vest kako je – možda – maloletna kćerka Baraka Obame trudna. Ali, ja (baš kao i mnogi od vas) živim u zemlji koja ima previše briga da bi me tako nešto zabezeknulo. 
U ovoj zemlji narod ispira (već ispran) mozak i usta vestima od kojih bi prosečni Danac (kad smo već kod normalnih zemalja) umro u roku od sedam dana usled stresa.
U ovoj zemlji se ne zna kad će bolji život, koliko će nam para uzeti država, kada će početi da se otvaraju (ali, onako ozbiljno) nova radna mesta.
U ovoj zemlji se ne zna kako državne tajne preko noći osvanu na naslovnim stranama raznih tabloida koji su preuzeli ulogu službenog glasnika i(li) biltena određenih političkih partija.
U ovoj zemlji u kojoj svi pozivaju na štednju i odgovornost prema narodu, ministri dele milione šakom i kapom svom partijskom kadru, direktori javnih preduzeća koja tonu se šire u luksuznim limuzinama, tajkuni se iz svojih blindiranih automobila osmehuju dok narod plaća račune i poreze, jer im privatni izvršitelji plene kauče i kapute, a notari masno naplaćuju overe raznoranih dokumenata. 
U ovoj zemlji u kojoj vladajuća klika ponavlja kako je sve u redu i kako nema razloga za brigu nacionalna valuta tone, a guvernerka se širi na sve strane, troškari bahato i ubija monetu koju bi trebalo da čuva. 
U ovoj zemlji novinari pišu kako im gazde kažu, a gazde debelo naplaćuju svoje talove i dilove.
U ovoj zemlji obrazovanje i zdravstvo tonu takvom brzinom da je pitanje da li će i postojati sledeće godine…
U ovoj zemlji…
Možemo tako do sutra.
A bilo nam je obećavano pre tri godine (kada je svima bilo jasno da će biti izbora)  da će biti potpuno, ali baš potpuno drugačije.
Bitno je da je u ovoj zemlji danas – samit. I da smo mi domaćini. Uz braću i prijatelje Kineze. To su oni koji su nam napravili most između Zemuna i Borče. Onaj sa biciklističkom stazom koja ne vodi nigde. Onaj na kom – čini mi se – nema mesta za prelaz pešaka, pa makar i kao alternativa.
Lista učesnika Samita je toliko duga da bi neko mogao da se prevari i pomisli kako smo povratili u život Pokret nesvrstanih. Ali nismo. Lista učesnika Samita je toliko duga da vam gotovo promakne da je u našem glavnom gradu i Edi Rama. Po drugi put međ Srbima. 
Kako i da ne bude: pa nema ni dva dana kako mu je ambasador SAD u Beogradu poručio da slobodno nastavi da traži od Beograda da prizna Kosovo. Došao čovek da posluša i uradi ono što se traži od njega.
Mada mi nije jasno kakve veze ima ambasador SAD u Beogradu sa stavovima albanskog premijera. Za to je, valjda, zadužen Aleksandar Arvizu, koji stoluje u Tirani.
Nego, Samit… 
Nikako mi nije jasno ko ga plaća? 
Znate ono – troškovi organizacije, Sava Centra, logistike, policije koja čuva učesnike… Pa da li znate da na svakog učesnika (a ima ih 5.000) dođe po dva policajca (ako se gleda statistički)? Znači – moralo je da se dovede podosta uniformisanih u glavni nam grad.
Da ne pominjemo one druge troškove koji podrazumevaju transport, dnevnice, štampanje materijala, prevodioce… Ne mogu ni da se setim šta bi sve trebalo da navedem.
Ako je verovati prvom potpredsedniku vlade, prvom socijalisti Srbije, nesuđenom Nobelovcu i ministru spoljnih poslova ove zemlje, Ivici Aj-spik-ingliš Dačiću, razloga za zabrinutost nema: Samit ne samo da neće ništa da nas košta, nego ćemo od njega da imamo i koristi. I ekonomske i političke.
Da citiram: „Srbija će od Samita imati političku korist u smislu predstavljanja Beograda kao ekonomskog centra Evrope. Imaćemo i ekonomsku korist zbog sagledavanja određenih projekata koji mogu biti u funkciji društvenog razvoja“. 
U prevodu – narode, veruj mi na reč.
Ima Kinezi da nam donesu onih deset hiljada milijardi dolara posle ovog Samita: onih deset hiljada milijardi koje nam je obećavao bivši ministar Bačević. Onaj što je avanzovao u ambasadora Srbije u Pekingu.
Ko zna: možda će Kinezi da ulože i u sistem obrazovanja u Srbiji: tu je baš onako… Tužno… Pretpostavljam da ih je o tome izvestio bivši profesor, a sadašnji ambasador Bačević. Možda Kinezi ulože u Estradni univerzitet Saše Popovića.
A možda će se parama koje će nam doneti (uskoro) da se izgradi još koja biciklistička staza koja ne vodi nigde. 
I brza pruga od Beograda do… Novog Sada. 
Da se trasira još neki auto-put. 
I da se otvori još koja kineska robna kuća. 
Ko zna. Videće se. Posle samita. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top