Početna / Front Page Slide Show / Rekonstrukcija beton lige
Rekonstrukcija beton lige

Rekonstrukcija beton lige

PIŠE: Ivan Điković

Rekonstrukcija. Teška reč. Reč koja ostavlja utisak da je reč o teškom poslu i odgovornosti takvoj da se povijaju široka pleća naših političkih titana. Reč je, u stvari, o namazu viskoznijem od mašinske masti i slađem od eurokrema. Pomadi smišljenoj da izazove placebo efekat i da nas navede da pomislimo da će u jednom udarcu da izleči konjuktivitis i autizam. Bolesti kojima su nas zarazili tako da ne vidimo i ne čujemo.
A taj koji ne vidi i ne čuje, teško da će da progovori.
Našu reč, rekli su, uvažiće samo kada izađemo na izbore. Demokratska smo država, kažu, pa imamo pravo da jednom u četiri godine izaberemo da nastavimo da propadamo.
I otud beli listići. Nezaokruženi papiri koje su odmah osudili svi oni koji su navodno suprotstavljeni političkoj oligarhiji. Od  “nezavisnih” analitičara i NVO gurua, preko Latinke Perović pa do modernih “buržoa” liberala, tako udobno ušuškanih u svoju ulogu kontrolora monopola napredne misli.
A istina je, da je glas neglasanju samo odraz nedostatka izbora. Poslednji udisaj vazduha pre nego što glava potone pod površinu mora gluposti i nedotupavnih opcija postavljenih na stolu izbornog procesa.
I zaista, koji su naši politički izbori. SPS, SNS, DS, PUPS, LDP, URS??? Po kojem kriterijumu ćemo da biramo? Na osnovu neispoštovanih programskih ili ideoloških načela? Na osnovu toga ko je bio “manje” destruktivan prema društvu i državi? Da li da glasamo za one tokom čije vlasti je umrlo ili ostalo bez posla manje ili više građana? Ako je tako, na budućim glasačkim listićima iza svakog broja može da stoji “1. Isto”, “2. Isto” i tako dalje.
U tom nedostatku izbora, mnogi su rešili da ne biraju. I odmah su bili osuđeni zbog toga.
Kada se dobro zagledamo u postavljene izbore, shvatimo da je politička oligarhija vešto predefinisala naše pravo “da biramo i budemo izabrani” u naše “pravo da izaberemo njih”.
Mi ne možemo da učestvujemo u političkoj utakmici kao igrači, osim ako ne obučemo neki od ponuđenih dresova. Da bi, barem rekreativno, zaigrali fudbal, moramo da napravimo prvoligaški tim, bar tako kaže zakon koji su u naše ime doneli oni, koji ne žele da nas gledaju nikako drugačije nego kao navijače na tribinama.
Kažu nam da je to odlika demokratskih društava. Lažu nas.
Izbori nisu ono što čini jedno društvo građanskim, naprednim ili demokratskim. Jake institucije koje rade u korist građana i njihova snaga da se odupru stranačko-oligarhijskim namerama prave onu tanku razliku između društva kojim upravljaju građani i onog kojem je potreban ovan predvodnik, zvuk klepetuše i kult ličnosti.
Tišinu koja je usledila mnogi doživljavaju kao apatiju. Ne slažem se. Mislim da smo previše trpeljiv narod. Ali svačije trpljenje ima granice, pa i naše.  Nadam se da razumeju da je u formulaciji “hleba i igara” na prvom mestu ipak hleb.
Umesto da se potrude i povedu građane u pravu, suštinsku rekonstrukciju države, oni donose represivne zakone i uredbe, a u strahu da to ne primetimo, skreću nam pažnju potencijalnim “eurokrem” rokadama ministara i prete nam jalovim izborima.
Voleo bih da građani što pre dokuče da nikakav izbor ne leži u ovakvim izborima. Pitam se, šta će biti kada većina shvati da je odavno iscrpljena svaka mogućnost građanske borbe? Da li ćemo tada da osnujemo neki novi tim, otmemo loptu, i pošaljemo ih sve u beton ligu? Onu u kojoj se na treninzima tuca kamen.
Autizam je čudna bolest. Nezainteresovano dete koje mirno sedi u ćošku se za čas razjari i počne da lomi igračke. Bez razloga, kazaće. Da, samo na prvi pogled. Razloga ima za sto ovakvih tekstova.
Pitam se još i da li su oni sebi ikada postavili to pitanje?

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Ivan Djikovic

Jedan komentar

  1. Lažu nas. Sve si rekao. Lažu nas.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top