Protivotpor

Protivotpor

PIŠE: Dragoljub Stojković

One godine u kojoj je Tomislav Nikolić poslednji (za sada) put izgubio predsedničke izbore, veoma me se dojmila promena u njegovom stilu i stilu Aleksandra Vučića, očitovana javnim nastupima u bež odelima, kojima su zamenili dotadašnje sumorne tonove odeće; svojom su se jarkošću naročito isticale roze kravate, što mi se činilo, s obzirom na retoriku, stavove i samu fasadu njihovih prethodnih života, svojevrsnim čudom.
nikolic_vucic_epa_mainPomalo sam se štrecnuo, odagnavši strah rečima „ma, nemoguće“, ali istina je da su tad pokazali spremnost na ama baš sve: roze kravate su bile simbol otklona od jedine smernice koju dotad nikako nisu napuštali – antievropejstva. Kao da su pederskom bojom na junačkim prsima, kao novim, nezvaničnim grbom ispresavijane, opeglane i namirisane ideologije, davali svima na znanje da je svaki zaokret moguć, da nema tog mosta i obilaznice koje neće izgraditi ako bi se dokopali vlasti.
No, ako me je roze kravata onomad iznenadila i štrecnula, tek mi se po njihovom dolasku na čelo države razjasnilo ovo što sam upravo napisao (jer stvarno je glupo bojati se roze kravate). A tek sad mi je jasno kolika je to žrtva bila, u Vučićevom slučaju možda nešto manja jer on je relativno mlad i skloniji radu na sebi ukoliko se cilj da opravdati ulaganjem; no, stare i krte koske radikalske savijaju se samo do određene granice i prete da popucaju pod teretom.
Uz to, s Vučićem takvim kakav je, i s Tomislavom Nikolićem takvim kakav je, do izražaja je došla beznačajnost položaja predsednika Srbije koji ne vlada strankom koja vlada državom.

DEMONI PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI
Međutim, da po predsednika Srbije ne bude sve tako crno, postarao se krah srpske desnice.
Desna orijentacija je, odlaskom Koštunice formalno, a praktično i ranije, ostala na vetrometini, na kojoj sad, kad god dune, vijore zastave sa printovima opskurnih likova, manje ili više poznatih, ali ne po dobru, s retorikom koja asocira ne na devedesete, ne na ultranacionalizam nego na Aleksandra Lukašenka. Iščupan iz dva korena, radikalskog i naprednjačkog – i to oba puta sopstvenim odlukama – Tomislav Nikolić nema kud drugo nego među njih.
Verujem da je on i sam svestan da materijal za vođu nikad nije ni bio, te da su ga okolnosti dovele tu gde jeste. Došao je onako kako se u Srbiji i dolazi na vlast: na talasu nezadovoljstva prethodnom vlašću. Održavanjem ishitrenog obećanja i povlačenjem sa stranačke pozicije, bez te vlasti je smesta i ostao. Stoga mislim da i Nikolić sebe smatra zrelim za penziju; ali svakako mu sujeta, posle sve one sprdačine s diplomama, s fondom Dragice Nikolić, s rakijom iz Bajčetine, neće dopustiti da ode kao da ga nije ni bilo. Najprimetnija zaostavština koju bi predsednik Srbije mogao da nam teslimi je aktuelni gradonačelnik Kragujevca. Radomir Nikolić prirodni je nastavljač očeve misije, od koje jasne koristi za Srbiju dakako da nema, ali nasledniku ambicije ne manjka, pa ga valja obezbediti jednom kad ni kilavog roditeljskog uticaja na Vučića ne bude.
Radomir Nikolić jeste funkcioner SNS, ali političar bez odstupnice u Srbiji je, kako bih rekao, samoproklamovana budala. To Nikolići nikako ne žele da ispadnu, i pored toga što su već predali svu vlast Vučiću, iako je inicijalno nije osvojio Vučić već Tomislav. I sad si zato ždere džigericu, da ne pomenem suprugu i ostatak bliskog okruženja koji mu je štrpkaju.
Šta se rodi iz frustracije: eto posete gorepomenutog Lukašenka, eto otvorenog držanja strane Rusiji dok Vučić izigrava Isidoru Dankan na oštrici noža, eto povratka budalastoj retorici koju sad zastupaju neki novi, neotesani i nebaždareni desničari, uz zanemogli DSS i iz haških ralja ispljunutog Šešelja.

ŠTA JE TU NEUTRALNO?
Nikolić se tako našao u društvu glasnih rusofila što je, u njegovom slučaju, ipak držanje do sopstvenog stava; problem je drugde, u pitanju da li takvo društvo, veoma probrano, treba i njemu i Rusiji. Jer budući da živim ovde, pa iako nemam iluzija, moram da verujem da je predsednik države makar malo bolji od Miroslava Parovića, predsednika Treće Srbije. Da nije u društvu s čovekom koji poziva da nam se ne ponovi peti oktobar ili, još gore, 27. mart.
Hajde da zanemarimo peti oktobar, jer tu možemo da govorimo o razočaranju koje je nam je amanet tog događaja. Ali 27. mart je dan kad su Srbi, instruirani ili ne, plaćeni ili ne, pod uticajem stranih sila ili ne, uprkos tačnim izveštajima koji su govorili da se s Nemcima ne mogu tući ni dve nedelje, ipak raskinuli pakt s Hitlerovom Nemačkom i pridružili se borbi protiv fašizma. Šta je posle ispalo, druga je priča, ali smo time svrstani na stranu koja se suprotstavila sramotnoj i ubilačkoj ideologiji.
Na sajtu Parovićeve organizacije, pored sve sile floskula kako treba da se okrenemo sebi, da koristimo sopstvene resurse i da budemo veoma vredni pa da procvetamo, stoji da „Srbija treba da zauzme poziciju neutralne zemlje, jednako otvorene za saradnju sa istočnim i zapadnim zemljama.“
Listajući taj sajt, čovek zaključi da je to tek još jedna organizacija koja ponavlja Vučićeve reči, zastupa istu, nemoguću, „i stisni i prdni“ politiku kakvu zastupa i država, samo su tek malo oštriji i mladalački – većinom je to mlad svet, vidi se po sastavu predsedništva – nadobudni, ali to im i nije za zameriti, pa mladi su, strasti se stišavaju iskustvom. Može biti da Tomislav Nikolić tako misli, jer njihov program na monitoru zaista ne odstupa mnogo od državne politike. Na kraju, da odstupa, ne bi se našli u vlasti u Novom Sadu. A kako jesu u vlasti, odmah se postavlja pitanje: da li su oni suštinski deo one opskurne srpske desnice u kojoj Tomislav Nikolić vidi svoju prošlost i sinovljevo osiguranje? Ili je to jedan prefriganiji vid politikanstva, nekakav protivotpor što radi za vlast veću od sebe, a na, između ostalog, prevenciji novog petog oktobra? Što je od Nikolića daleko kao peta od temena, pa on samo smišlja kako da karijeri da vidljiv i pozitivan zaključak, da namiri potomstvo, pa da nestane međ’ šljivama?

“ANTI”-FAŠIZAM
parovic popovic printskrin b92Ne nazivam Parovićevu organizaciju protivotporom zbog optužbi upućenih Srđi Popoviću da planira napad na NIS i državni udar i izazivanje zategnutosti između Srbije i Rusije, što je Parović sve doznao iz relevantnih izvora. Popović je, kao i ostali iz Otpora, ostario, urazumio se i bavi se svojom egzistencijom onako kako najbolje ume. Svakako se ne kaje zbog svoje prošlosti koja mu je donela toliko benefita, ali da bi se bavio onim za šta ga Parović optužuje, neko mora ozbiljno da mu plati.
Dakle, Zapad mora da mu plati. Ako Zapad odlučuje da plaća Srđi Popoviću za destabilizaciju Srbije i narušavanje odnosa sa Rusijom, najmanji problem je sredstvo izvršenja, to jest Srđa Popović. Ali teško desničarenje Treće Srbije u predizbornoj kampanji, spremnost da optuže pozivajući se na neimenovane izvore kao da su tabloid umesto da u te svrhe koriste tabloide, stavljanje termina antifašizam pod navodnike i u podsmešljiv kontekst dok predsednik novosadskog odbora Treće Srbije kreči nekakve grafite (snimak na sajtu organizacije), navode na zaključak da je u pitanju jedna opasna klika, a ne mladost zgrožena situacijom u svetu, globalizmom, nasrtajima Zapada na Istok, očajnim stanjem zdravstva i prosvete u zemlji, urušavanjem porodičnih vrednosti itd. To su sve krinke pod kojima bi sutra oni mogli da biju za bolje sutra. Iako ja lično, recimo, to bolje sutra ne očekujem od njih i njihovo bolje sutra mi ne treba, bojim se da su oni ona sila koja je tokom gej parade ostavljena na lancu.

ROZE REVOLUCIJA
Lanac je popušten taman toliko da na ruskoj televiziji Parović izrazi strah od ukrajinskog scenarija i „obojene revolucije“ u Srbiji. Lično, bojim se roze revolucije. Iste roze nijanse kakve su onomad bile kravate Vučića i Nikolića. Ako takvu kravatu figurativno posmatramo kao dokaz spremnosti na sve, veoma se plašim da ću ih videti na kragnama Parovića, pa onda tog nekog Fajgelja, koji mu je potpredsednik organizacije, onda onog što je krečio zid i turao antifašizam pod navodnike, pa redom po spisku predsedništva Treće Srbije i dalje.
„Za nas iz Treće Srbije dileme nema, mi smo svesni da je okretanje Srbije samo ka EU, a posebno prema NATO paktu pogubno po naše društvo i državu i shodno tome ćemo učiniti sve da do toga ne dođe i da Srbija ostane u poziciji aktivno neutralne zemlje. Takođe, snažno ćemo se suprotstavljati svim pokušajima da se država destabiliše kroz tehnologiju „obojene revolucije“. Ovo ćemo činiti na po našem mišljenju jedino mogući način, kroz uključivanje običnih ljudi u proces odbrane društva i države. Na našu sreću, narod u Srbiji je politički znatno zreliji od većine naših političara što nam uliva sigurnost da će naša zemlja uspeti da izbegne loše scenarije“, kazao je Parović.

MRAČNO I HLADNO MESTO
Progutajmo zrelost naroda čuvenog po izbegavanju loših scenarija. No, kad bih znao da Parović neće lagati, voleo bih da u sitna crevca objasni šta znači „uključivanje običnih ljudi u proces odbrane društva i države“. Ali sam siguran da će reći da to znači mirne demonstracije. Mirne demonstracije, prošlost nam pokazuje, ovde nemaju drugu svrhu nego da vremenom dovedu do manje mirnih, veoma nemirnih, pa nasilnih demonstracija.
Meni samo smeta što je u istoj toj ruskoj emisiji, gde su govorili Parović, Mladen Obradović, dr Vojislav Šešelj i Sanda Rašković Ivić, Tomislav Nikolić takođe progovorio. Manje od ovo četvoro.
Rekao je da je Srbija probleme uvek rešavala mirno. Bravo, predsedniče. Da li ruska televizija to Parovića smatra relevantnijim sagovornikom od Nikolića, ili je sam predsednik pogurao momka u prvi plan? Ili ni jedno ni drugo?
Treća Srbija je – isključivo moje mišljenje, s kojim niko ne mora da se složi što se mene tiče – antidot sipan u flašu i odložen u špajz, na mračno i hladno mesto. Svojim stavovima smeju da vitlaju – ipak su deo vlasti, ipak su prešli cenzus u Novom Sadu – onoliko koliko moćniji nađu za shodno. Ali su tu za ne daj bože. Ako nekog ujede otpor.
Što se Parovića tiče, ne znam mnogo o njemu lično, ali smem da se kladim u sto evra da nije ljubitelj Cigana i Jevreja i da Mitu Ljotića ne smatra opasnom i potuljenom budalom. Samo što neće to javno reći dok se ne steknu uslovi.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Dragoljub Stojković

Dragoljub je rođen 1976. u Beogradu. Novinarskim radom bavio se uglavnom u pisanim medijima, s kratkim izletom u jednu TV emisiju koju je uređivao. Prevodilac je nekoliko romana, a autor dva: „Slučaj gospođe Markovićke“ i „Hroničar“. Živi i radi u rodnom gradu.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top