Početna / Front Page Slide Show / Priča o Radovanu
Priča o Radovanu

Priča o Radovanu

PIŠE: Aleksandar Bećić 

Samo sedam dana pre nego što je Radovan Karadžić uhapšen u Beogradu, u redakciji u kojoj sam radio želeo sam da razbijem računar za kojim radim. Inače, na poslu zaista nisam sklon konfliktima. Razlog za moj bes bio je nastup jedne starije žene, novinarke, koja se oglušila o moju uredničku odluku da je pošaljem na jedan zadatak veče pre toga. 

„Znate, to što ste me poslali je za mene glupost. Ja sam bila na nečem što je mnogo zanimljivije“, rekla mi je autoritetom učiteljice koja razgovara sa đakom trećeg razreda osnovne škole. Inače, poslao sam je na jedan od vrelih sastanaka tadašnje Srpske radikalne stranke, koja se u tom trenutku raspadala, pucala po šavovima i bilo je pitanje kada će Vučić i Nikolić da se izdvoje. Osetio sam kako mi se puls ubrzava, izbrojao do deset (ipak, starija žena je u pitanju, a ja sam fino vaspitan, barem tako volim da mislim), i pitao gospođu koju ćemo u ovoj priči nazvati gospođa B. o čemu je njen tekst i gde je to bila.

„Ja sam na Adi Ciganliji posetila jedno veoma zanimljivo predavanje doktora Davida Dragana Dabića. Vi, sigurno, znate ko je on“, nastavila je ona još smirenije. „Ne“, odgovorio sam jedva prikrivajući bes. Gospođa B. mi je onda održala skraćeno predavanje o značaju magnetnih polja po zdravlje čoveka i lečenju zlatnim (ili pozlaćenim) viskom koji je, eto, baš doktor David Dragan Dabić patentirao.

„On je, inače, čovek naše gore list, završio je medicinu i psihijatriju u Americi, ali se vratio da nam pomogne u ovom ludom vremenu, pa sam ja mislila da je za naše čitaoce mnogo važnije da pročitaju pametan intervju nego da se bave politikom“, zaključila je i ponosno mi pokazala fotografiju koju je lično razvila posle predavanja (tada su se fotografije još ponegde razvijale).

Dok mi je u glavi kipelo, ustao sam i rekao gospođi B. da o svojim razlozima da ne ode na nešto što je za novine bilo bitno obavesti glavnog urednika, a da ću ja pogledati kada i gde mogu da ubacim njen tekst, kao i da moram da odem negde. Otišao sam, zapravo u kafe kuhinju, gde sam glasno psovao zlehudu sudbinu koja me je osudila da volim novinarstvo, da budem zaražen pisanjem, vođenjem programa, pravljenjem emisija, reportaža, intervjua i nadasve – vesti. Psovao sam tako sočno i prosto da su se tri ili četiri osobe koje su se u međuvremenu našle u kuhinji – brže – bolje pokupile iz radnje.

Na stolu me čekao  njen (loše urađen) intervju (prvo pitanje je bilo „Recite nam nešto više o vama“…). Bez fotografije. Fotografiju je zadržala za sebe.

Tri dana kasnije

Sedeo sam na Savi sa gospođicom O, novinarkom u listu u kom sam u to vreme radio. Pili smo, kao mnogo puta do tog dana kafu. Voleli smo da povremeno provedemo vreme zajedno i da se ispričamo o stvarima koje nisu bile vezane za redakciju. Rad u tim novinama doživljavali smo kao nužno zlo. Svakome je trebao novac. A njega je bilo sve manje. 

„Sinoć, kad sam se vraćala kući, ničim izazvan okrenuo se ka meni neki stariji čovek, duge bele brade, skinuo slamnati šešir i rekao mi „ne brinite se gospođice. Vaši problemi će nestati kao rukom odneti. Samo treba svako jutro da se pogledate u ogledalo i kažete sebi „mogu ja to“, pa ćete videti kako sve ide bolje“, opisivala mi je gospođica O. svoj doživljaj iz autobusa ka Novom Beogradu, tokom povratka sa veoma napornog dana. Rekla mi je da je posle tog susreta bila baš uznemirena, naročito što je čovek izgledao kao nekakav sveštenik, sa nekakvim velikim prastarim naočarima i perčinom bele kose.

U sebi sam odmah prepoznao čoveka sa fotografije koju sam video nekoliko dana pre toga.

„Ne brini se. To ti je šarlatan. Navodno je bio u Americi i navodno je završio psihijatriju. Zove se David Dragan Dabić“, rekao sam joj i opisao da sam zbog istog lika hteo da polomim svoj kompjuter samo tri dana pre toga. Smejali smo se celoj situaciji i rastali se. Ona je ponovo ušla na autobus ka Novom Beogradu. Ja sam otišao ka stanu u kom sam u to vreme živeo.

Poziv koji je upropastio savršen slobodan dan

Bila je nedelja, 21. jul. Jedan od retkih dana koji mi je bio slobodan. Iza mene je bila teška nedelja. Ceo dan proveo sam u nekim nebitnim, neodređenim poslovima. Šetao se. Bio sa devojkom. Prao veš. Gledao TV. Crtao. Šetao se po drugi put. A onda je u večernjim satima zazvonio mobilni telefon. Poziv iz redakcije. Uporan.

„Ne… Slobodan dan… Sutra radim“, pomislio sam i pustio da odzvoni do kraja. Pa još jednom. I još jednom. Četvrti put kada je mobilni počeo da zvoni nisam ni hteo da pogledam ko me zove, ali sam (pusta radoznalost) „bacio pogled“ na ekran. Zvao me je glavni urednik. Javio sam se. Nevoljno.

„Majstore, pakuj svoje debelo dupe i odmah dođi u redakciju. Uhapsili su Radovana“, rekao mi je glavni urednik. S obzirom na to da sam po „formaciji“ bio njegov pomoćnik, nisam mogao da kažem da me to ne interesuje i da mi je slobodan dan. „Stižem“, odgovorio sam. U tom je zazvonio fiksni telefon: gazdarica stana u kom sam živeo vapila je sa druge strane „Komšija, šta je ovo, je li tačno, pa šta nam rade, pa gde je ovde pravda…“ Inače, bila je dobro obaveštena.

Nisam znao šta da joj odgovorim. Rekao sam joj samo kratko „Tačno je“ i prekinuo vezu. Taksi sam pozvao dok sam silazio niz stepenice. Deset minuta posle toga bio sam u redakciji i vrteo svaki mogući broj telefona da bismo dobili potvrdu o hapšenju jednog od najtraženijih. Tada se već oglasio i Nacionalni savet za bezbednost: Radovan je uhapšen. Večiti ministar Rasim Ljajić je pokazao njegovu sliku. Sliku doktora Davida Dragana Dabića.

Uhapšenog u istom onom autobusu u kom je bio samo nekoliko dana pre toga i tešio gospođicu O.

Nepunih osam godina kasnije, Radovan Karadžić je u Haškom tribunalu osuđen na 40 godina zatvora. Meni je još uvek u glavi slika Davida Dragana Dabića.  Kao i intervju koji sam istog dana pocepao, besan na neposlušnu gospođu B. Sa gospođicom O. odavno nisam popio kafu. 

 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top