Početna / Front Page Slide Show / Priča o čoveku i psu. Takoreći vest
Priča o čoveku i psu. Takoreći vest

Priča o čoveku i psu. Takoreći vest

PIŠE: Ana Radmilović

Misleći o temi i o čemu, uopšte pisati – ugledam vest. Vozač autobusa zaustavio skalameriju i uzeo kučence. Avlijanera. Dodža. Malog skroz. Da, dođe mu kao ona „nije vest da je pas ujeo čoveka…“, ali, već odavno nije ni vest da je čovek ujeo psa: Pa čovek ujeda sve što vidi, reži i pokazuje nejake zube. Pas ga, sa sigurne distance odavno gleda kao budalu. Što bi se takmičio sa budalom ko ima jače zube? Brže trči? Bolji je? Više daje? Neretko je i neuporedivo lepši…

Zna pas, a zna i čovek: Nema nikakvog razloga da se takmiče. pobediće gori, ovde čovek, jer on ima metod i on ne igra fer i ne pobeđuje snagom niti pleni lepotom niti šokira dobrotom, čovek jeste budala. Zato je opasan i po sebe i po psa.

Pas, međutim, zna šta hoće. To svakako nije besmisleno takmičenje s budalom od čoveka. Ni demonstracija sile, mada voli tu i tamo da se prošeta važan misleći da je najjači na svetu. Pas, kao svaka normalna osoba, ima jasne ciljeve. Hoće da mu bude toplo (ali ne previše), hoće da jede, da skače, da se igra, hoće da čuje ono „Bravo!“, za kojim toliki ljudi čeznu ali ne smeju da priznaju i onda su arogantni, gordi, dosadni.

Međutim, kako svašta na svetu ima, bude i to da mediji objave vest o tome kako je čovek spasio psa. Malog smešnog psa. Neko kučence s ulice. Dete-pas, puno poverenja (zašto bi mu iko išta nažao učinio, pa ono ne zna ni šta to znači) uzelo i smestilo se kod čoveka – spasioca, idu negde, kučence ne paniči „a gde, a gde“, ne gunđa na neudobnost, ne gleda ljude okolo tražeći u njihovim očima, na njihovim licima nekakav znak, ne proverava da li je sve u redu i čak ni u pravcu izlaznih vrata ne baca pogled. Pas – vernik. Veruje u ishod. Ne misli o ishodu. Tu je gde je, život je u redu, neka ruka ga je pokupila s neke ulice, uzela i sad ta ruka drži volan i idu oni, ko zna gde.

Čovek bi naravno postavio milion pitanja. Interesovao bi se za biografiju spasioca, s razlogom sumnjao u njegove namere, poučen iskustvom možda ne bi ni ušao u toplo s nepoznatim i pre bi ostao na ulici, sam i napušten, nego da ga daleko bilo prevari taj pomagač. I kada nema ništa da izgubi, čovek je sklon da veruje da se neko namerio da evo baš njega prevari i uzme mi to ništa.

Čovek je veliki nevernik u tom smislu. On sumnja u ishod, u promisao onog što ga je tu doveo, sumnja u sebe i svoju sposobnost da – ako stvari krenu po zlu – uradi nešto, reaguje, spreči… Čovek, tako gord, a tako nejakim sebe vidi. Misli sva moć je u rukama drugog a taj drugi, naopako, svašta može da mu napravi. I čovek preti i reži i pokazuje svoje smešne zube i ne izlazi iz svog ćoška – neprijatelj je tu negde i treba biti spreman.

Čovek naravno nije spreman, uglavnom se i ne snađe. Reaguje tako što paniči i dok se davi uzme pa podavi sve oko sebe. Pas ne, naravno. Neka priča crkva svoje, ali pas je Božje biće i od njega treba učiti.

Prva lekcija je vera. U život. U to da iza ćoška ne vreba nikakva neman. Da na putu nisu postavljene zamke za mečke. Da svet nije strašno mesto. Nego da je iza ćoška ko zna šta sve, a tako je zanimljivo. Da ne samo da nema zamki, nego su svuda okolo putokazi. Da je svet jedno lepo mesto. I da zaista ima i to, na tom svetu, da niko nikog ne ujede (uostalom to su ofucane vesti), nego da čovek uzme kučence, malecko toliko da može da mu stane u džep, da sedne za volan velike mašine i kučence s njim, bez straha od rupa na putu, krivina, putnika, ko zna kakvih namera Vozača i s verom da taj Vozač ipak zna šta radi a to znači da mu je namera dobra a želja jasna, uzme pa putuje. Nejako kučence i neki tamo čovek, neko bi rekao verovatno jako grub (šofer je to) i, uopšte, mnogo mi mislimo o tom drugom, koji nam je prišao. A ne mislimo dobro.

Zato, svako sebi po kučence, pa da uči šta je vera – jer vera u ishod koji će biti onakav kakav treba, dakle nerazmišljanje o ishodu sa sumnjom i strahom, to je jedna vrlo praktična stvar i zaista ne treba biti mistik. Samo bacite pogled na svog mudrog psa a ako nemate – hitno spasavajte neko kučence. I bićete spaseni.

 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Ana Radmilović

Završila glumu u Novom Sadi. Živela u Budvi, Novom Sadi, Beogradu. Izveštavala s Kosova. Napisala do sada tri romana ("Kad je svet imao brkove", "Tezge, pumpe, u brdima manastiri", "Žena bez horoskopa") i kompilaciju pesama, vinjeta, dnevničkih zapisa i intervjua Zorana Radmilovića - Zalažem se za laž. Prerano otišla. Zauvek ostala sa nama.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top