Početna / Front Page Slide Show / Prava manjina
Prava manjina

Prava manjina

PIŠE: Peđa Đurović
Gde god heteroseksualni muškarac da se okrene, mora da vodi računa da ne ugrozi pravo nekoj od manjina. Desi li mu se taj peh biće žigosan za vjeki vjekova, a paljba će biti osuta iz svih raspoloživih oružja.
Broj potencijalnih grešnika se vremenom smanjuje, pa dežurni branioci svih mogućih i nemogućih grupacija prosto jedva čekaju da ispolje agresiju i prinesu novu žrtvu na oltar evolucije. Prirodni tok stvari nalaže da se čovek u takvoj situaciji pobuni, da izrazi bunt, da dokaže da svojim postojanjem nikoga ne ugrožava.
Broj sudija se, međutim, toliko uvećao da je svaki pokušaj dizanja glasa unapred osuđen na propast. Ili nam bar tako deluje.
A da li je tako, i da li smemo da dozvolimo da se taj trend nastavi?

NASILJE
Nevladine organizacije i naslednice Klare Cetkin i Roze Luksemburg dižu veliku galamu oko nasilja nad ženama, i daju sve od sebe u borbi da se to nasilje zaustavi.
Daju? Hm. Uzimaju, rekao bih ja.
Uzimaju sredstva iz fondova namenjenih za tu borbu, te podižu tobožnje sigurne kuće, čije lokacije iole pismen i snalažljiv čovek pronađe za tili čas, i upiru prstom u muškarce koji maltretiraju nesrećne ženice.
Hiljada sam milja daleko od pristalice nasilja, i svaki violentni oblik komunikacije smatram krajnje primitivnim, te podržavam donošenje još oštrijih zakona, koji bi nasilnike smeštali tamo gde im je mesto – iza rešetaka. Smatram, međutim, da je skroz sebično i podlo organizovati tribine, proteste i razne akcije za sprečavanje nasilja nad ženama, i relativizovati na taj način druge oblike nasilja. Nasilje treba da se seče u korenu, bilo da je ono usmereno ka ženama, muškarcima, deci, životinjama… Ne pije vodu priča kako su žene u statistici o nasilju zastupljene u većoj meri, jer cifre u ovom slučaju samo relativizuju problem i izazivaju kontraefekat. Potrebno je da se svi civilizovani ljudi udruže u borbi protivu svih oblika nasilja, svaka podela na tom polju je kontraproduktivna i nepoštena.

DEVIJACIJE ILI OPREDELJENJA?
Kraj prošlog i početak ovog veka biće obeleženi svakako i kao period u kome je intenzivirana borba da se seksualne devijacije preimenuju u seksualna opredeljenja, i da kao takve postanu društveno prihvatljive pojave.
Na planeti Zemlji od nastanka čoveka vladaju određene prirodne zakonitosti, i ljudska vrsta je vrlo jasno definisana, kao i način njenog produžetka. Sve što iskoračuje iz tih osnovnih prirodnih zakona jeste devijacija, što ne mora apriori da znači da je to nešto loše ili ružno. Istina, uostalom, ne može biti ni ružna ni lepa, ona je jednostavno istina.
Devijacija je reč koja označava bilo kakvu vrstu odstupanja ili zastranjivanja, i samo joj zlonamerni ljudi dodaju negativni predznak. Najglasniji u borbi za svoja prava, a vrlo je sumnjiva njihova ugroženost, jesu homoseksualci, ili kako je to danas moderno da se kaže – pripadnici LGBT populacije. Oni se bore za to da njihovo seksualno opredeljenje (a ono to, zapravo, nije – reč je o devijaciji) postane društveno prihvatljivo, da im se omoguće brakovi, usvajanje dece, itd… Na stranu što smatram da je jako loše pokušavati nasilnu promenu kulture, tradicije, običaja, shvatanja, jer svaki nasilni čin jeste vrsta silovanja, smatram i da je jako glupo isticati svoju različitost i istovremeno tražiti da se prizna jednakost. Jedno s drugim, jednostavno, ne ide. Ako si različit, budi takav, i živi svoj život onako kako si izabrao/la, ali nemoj drugima nametati svoj izbor kao ispravan. I nemoj kukati kako si zbog svoje različitosti diskriminisan/a, jer tu različitost ti nije nametnulo društvo, izbor je bio samo tvoj. Koliko je to potenciranje diskriminacije pogrešno najbolje objašnjava činjenica da veliki broj homoseksualaca koji svoju intimu ne iznose u širu javnost ima izraženu potrebu da se distancira od svih aktivnosti LGBT udruženja. Nekada su upravo homoseksualci najveći kritičari njihovih akcija i najveći protivnici parada koje se organizuju. U naprednijim demokratijama borbu za svoja prava su počeli zoofili, pedofili, očekujem da će se oglasiti i nekrofili. Najkraće, Dekameronova predviđanja počinju da se ostvaruju, a mi zarad korektnosti i borbe za prava ćutimo i gledamo.

NACIONALNE I DRUGE MANJINE
Ovaj deo priče u velikoj meri može da se podvede pod demagogiju, u kojoj su pripadnici manjina videli svoju šansu da ućare bar nešto. I pri tom najmanje za takvu situaciju krivim pripadnike manjina, krivci su oni koji kreiraju javno mnjenje i utiču na stvaranje društvene klime. Svako ljudsko biće, ma u kom delu planete da se rodi, ma koje nacionalnosti ili boje kože da je, ima ljudska prava. I upravo ta ljudska prava svih građana planete treba da budu zaštićena, i vrlo je pogrešno stvarati podele u kojima su neke grupacije zaštićenije od drugih, a samo na osnovu nacionalne pripadnosti. Svet se već dovoljno izdiferencirao na osnovu materijalnog statusa, boje kože, veroispovesti, polne pripadnosti, ova vrsta podele je itekako suvišna. Ne može jedan Bunjevac ili Rusin ili Šiptar u Srbiji imati veća prava od jednog Slovaka, Mađara, Šumadinca, Ciganina… I kad već spomenuh Šiptare i Cigane, da se dotaknem i toga. Na Kosmetu žive Arbanasi ili Šiptari, ali je politički korektno reći da su to Albanci. Ne, gospodo draga, Albanci su državljani Albanije, a Šiptari su ponosni kada ih nazovemo Šćiftarima – baš tako – i samo ste vi izmislili da je to za njih uvreda. Kada Ciganinu s kojim si proveo pola života „j…š mater ciganjsku“, on zna da si mu drug i prijatelj, a kada mu kažeš da je Rom on te pogleda sa podozrenjem. Čemu to upinjanje da se stvari promene i da se nametnu neka glupa politički korektna pravila, koja sa korektnošću veze nemaju?

KO ĆE DA ZAŠTITI MUŠKARCE?
Na kraju se kao krajnje logično nameće pitanje koje sam nagovestio na samom početku kolumne.
Ko će u ovoj nesrećnoj Srbiji, ovakvoj kakva jeste, da zaštiti običnog muškarca, koji nije nasilnik, ali nije ni gej, a ni Šiptar?
Ko će da se bori za moja prava, a itekako su ugrožena, počev od osnovog prava na normalan život dostojan čoveka, pa do onih nešto uzvišenijih, za koja bih morao da se borim sam kada bih imao uslova za normalan život.
Moram da vodim računa da ne pogledam pogrešno ženu, moram da pazim da ne povisim slučajno ton pred detetom, moram da pazim na pedere, lezbejke, pedofile, narkomane, Cigane, prosjake, političare, tajkune, medicinske sestre…
Na sve bre moram da pazim, i o svima da vodim računa, da se ne bih slučajno kome zamerio. A ko će da vodi računa o meni i o mojim pravima? Ili se čeka da ljudima počnu da pucaju filmovi, kao što se to dešava u „razvijenim“ zemljama, pa se uzme automatska puška u ruke i krene se sa agresivnim poravnavanjem računa? Ubeđen sam da bi ljudi trebalo uvek da imaju na umu da smo svi ljudi, sa podjednakim pravima, i da bi trebalo da shvate da sve podele među ljudima prave oni koji žele da manipulišu što širim narodnim masama.
Ja mogu da odbijem jednom broju ljudi na manjak intelekta, pa da kažem – dobro, glup(a) je, ne dobacuje dotle; ne mogu, međutim, da odbijem baš svima. Ima mnogo pametnog sveta, koji je izgbuio naviku da koristi mozak, i guta sve ono što mu se putem medija servira, i čim vidi konja on(a) poput žabe iz narodne poslovice podiže nogu, misleći da će biti potkovan(a).
Ja to tako mislim, pa svidelo se to vama ili ne. I ne samo da mislim, tvrdim da sam u pravu.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

2 komentara

  1. Dzabe pisati, sve je vec prihvaceno :'(

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top