Početna / I ONI SU PISALI / Oskudacija razuma / POSLEDNJA STANICA PRE NEBA
POSLEDNJA STANICA PRE NEBA

POSLEDNJA STANICA PRE NEBA

PIŠE: Petar Latinović

Prvi put sam u bolnici „Sveti Sava“ bio pre dve nedelje. Prijatelj mi je tamo. Na svu sreću dobro je, kako je moglo da bude. Ne pamtim da sam imao takvu vrstu strahopoštovanja prema nekoj bolnici kao ono koje sam osetio ulazeći u „Savu“.
Osećaj je za mene bio potpuno nadrealan. Kada stignete pred „Savu“ sačeka vas već gomila ljudi pred samim ulazom u bolnicu koji skoro nemo stoje i čekaju vreme posete.
Gledam u njene zidove, fasadu, pogledom prelazim preko njenih prozora i samo su mi dve misli u glavi. Jedna je vezana za priču koja kruži poput kakve legende: da skoro da nema povratka kad jednom uđeš u nju. Druga je sasvim lična, jer je pre 14 godina na ova vrata ušao i moj deda. I nije se vratio. To je bilo ono suludo vreme kada su bombe letele, a nevini ginuli. Roditelji mi nisu dali da odem da ga posetim za tih nekoliko dana koliko je ležao u „Savi“. Kažu da to ne bi bio moj deda, onakvog kakvog ga pamtim. Bolje je, rekli su mi, da mi u sećanju ostane neka druga slika. Čuo sam da nije prepoznao svoje dve ćerke, da su morali da ga vezuju za krevet… I onda su nam samo jedno prepodne javili. Možda mi je zbog svega toga bilo još teže da uđem po prvi put pod zidine ove bolnice.
Kada, sa svom onom masom sveta, krenete ka vratima, u nekom čudnom miru se korača i penje uz strme stepenice koje do tada nisam nigde video. Mislio sam da se takvim stepenicama čovek u životu penje do nekog uzvišenog mesta, hrama, do prestola kakvog vladara. Penjući se stepenik po stepenik, osećao sam se nekako malim, skoro pa uplašenim. Kao da te sama zgrada priprema već na ulazu na ono što te unutra čeka. Kao da moraš da shvatiš u čije grotlo ulaziš i da pokažeš barem malo pokornosti pred zdanjem u kome si. Ulazim u sobu na drugom spratu. Zdravimo se, pričamo, šalimo se. Dobro je. I baš ta činjenica da je dobro pogled mi odvodi ka ostalim krevetima u kojima leže polu nemi, polu pokretni, polu svesni. U svakom od njih po malo vidim negde svog dedu. Pokušavam da zadržim suze jer im ni mesto ni vreme nije.
Pored svakog kreveta, kao da se nekome ili nečemu mole, okupljeni najbliži. Na zidu sat. Ne radi. To me vraća u realnost i naglas pitam prijatelje sa kojima sam došao kako je moguće da nemaju novca za jedan sat. Rekoše mi da je to možda tako i namerno urađeno, da se ljui koji leže ovde ne bi opterećivali protokom vremena. I zaista imate utisak kao da je vreme stalo. Ono se meri ne velikom i malom kazaljkom, već trenutkom kad dobijate terapiju, kada vam serviraju ručak i kad vam uveče ugase svetlo u sobi.
Bilo je vreme da se pođe nazad. Kroz hodnike do onih istih stepenica. Drugi susret je nekako lakši. Na samom izlasku iz „Save“ imao sam potrebu da se prekrstim, Bože mi oprosti, kao da izlazim iz crkve. Nisam se prekrstio… Ali i da jesam, ništa čudno ne bi bilo. Za mnoge, ovo je poslednja stanica pre Neba.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O petar

Jedan komentar

  1. Bozeee, rasplakala sam se, slucajno sam naisla na ovaj tekst, i setila se svega. I moj deda je samo pre godinu dana bio tamo..bila sam da ga posetim iako su mi govorili da ne bi trebalo jer ce mi ostati ta tuzna slika u glavi, kao sto i jeste, ljudi vezani za krevet, ne prepoznaju nikog, toliko tuzno da places samo na tu pomisao da neko tako lezi a jos kad je neko tvoj tamo… strasno..

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top