Početna / Front Page Slide Show / Abhazija, zemlja duše
Abhazija, zemlja duše

Abhazija, zemlja duše

(1. deo)
Koliko puta ste do sada razmišljali o tome da dobijete novac na lotou, pa da sve spiskate na neko ludo putovanje? Naš avanturista, putopisac, bibliofil, sjajan čovek dokazao je da vam za putovanje koje ćete pamtiti ceo život nije potrebna „sedmica“. Samo jedan izdržljiv automobil (terenski, naravno) i mnogo ljubavi prema istraživanju nepoznatih i predivnih predela.

PIŠE: Viktor Lazić

Прелазак границе увелико одражава стање у једној држави. Тако су моју апликацију за визу у Амбасади Абхазије у Москви два пута изгубили, а трећи пут успели да ме преименују у Киргисца!
У новој ”држави” данас живи око двеста педесет хиљада људи, дупло мање него пре ратова. Абхасци своју државу називају Апсани – ”земља душе”. Заиста, двеста двадесет километара чистог плаво-зеленог мора, бескрајни низови плажа и шума, чине Абхазију рајским одмаралиштем. У некадашњем Совјетском Савезу ово је било једно од главних летовалишта, у којем су се пролетери спремали за нове радне победе.

KOD DIME
kod dimeКад сам се изнад Сочија, који је такође некад био део Абхазије, возио по неким планинчугама које је и Бог заборавио, решио сам да застанем у неком сеоцету и мало предахнем. Игром случаја, зауставио сам се баш пред гаражом Руса Диме, који је управо поправљао своју белу ладу ниву. То је низак, али изузетно мишићав човек, са нешто тетоважа на бицепсима, са дугом фрћкавом косом – фризуром пропалог рокера. Поразговарали смо, и утом је пришла и његова супруга, потпуно другачија од њега – старија, мрког погледа, пуначког стаса, права домаћица.
Пријатељства се у овим пределима рађају лако, јер је људи мало, а гостију из далеког света уопште нема. Уз пивце, рекао сам Дими да сам се упутио у Абхазију. Понудио се да крене са мном; ако желим, можемо ићи и његовом ладом, како бих избегао компликовану, отегнуту бирократску процедуру за возила страних таблица. Оберучке сам прихватио; таман ако и буде проблема, не дао Бог да ме опет ухапсе – нека ми барем лада и Милева остану на слободи! Али, када је Дима упознао Милеву, толико се одушевио, да сам решио да и њу поведем у обилазак Абхазије.

KRV U TURISTIČKOM RAJU
letovaliste
Абхасци су посебан народ, другачији од Руса и Грузијаца. Говоре својим језиком, а још у средњем веку имали су државу, која је била важно хришћанско упориште. И њих су газили Турци, безмало четиристо година, све док их Русија није ослободила. За време окупације чак четрдесет одсто становништва је прешло у ислам, али су по ослобођењу потурице углавном морале или да се одселе или да се врате у православље, па данас у целој Абхазији нема ниједне џамије!
Абхазија је у Совјетски Савез ушла као засебна република, као један од чланова оснивача Савеза. Тек крајем тридесетих година, по жељи Стаљина и Берије, проглашена је провинцијом Грузије. Масовна насељавања Грузијаца претворила су Абхасце у мањину у сопственој земљи: 1989. године чак 46 одсто становништва су чинили Грузијци, а свега 18 одсто Абхасци!
Абхасци су желели да остану у Совјетском Савезу: прогласили су се засебном чланицом Савеза још 1990. године, а на референдуму се чак 98,6 одсто гласача изјаснило за живот у великој држави. Како то није било могуће, 23. јула 1992. године Абхазија је прогласила независност. Отпочео је крвави рат, у којем је Грузија побеђивала све до битке за Гагру; то је приморски градић у који сам управо стигао.
Гагра је омиљено одмаралиште руских туриста, са дугом плажом испод планинских врхова и густе шуме. Основао га је рођак цара Николаја II, принц Александар Олденбуршки, који је желео да ту створи нови Монте Карло! Тако је већ 1901. године пустара на обали мора добила струју, прве ресторане, хотеле, паркове… Па и принчевску палату!
Саграђен је и велелепни ресторан са огромним сатом, првим у Абхазији, који је конструисан у Норвешкој, па у деловима донет до Гагре!
Одмаралиште су отворили чланови царске породице, а наставио да дограђује Лењин, који је у Гагри видео руске Хаваје – бескрајан рај за ударнике.
Ко би рекао да су управо ту вођене најстрашније битке? Ређале су се офанзиве, победе и порази обеју страна. Тек понека разрушена зграда, понека фасада са рупама од гелера наговештава страхоту недавне прошлости.

ZABORAVLJENI UŽASI RATA
tezak zivotПротекле су безмало две деценије; хотели и ресторани поново раде, а море, плаже и планине поново нуде своју лепоту без ратних ожиљака.
У ужасу рата увек је премало обзира. Шетам великим фудбалским стадионом са бившим ратником, који ми прича како је једна од ратних утакмица одиграна главама непријатеља као лоптама! Тада су окрутна убиства бивала свакодневна. Добровољци са разних страна – из Чеченије, Дагестана, Русије – притекли су у помоћ Абхазији. Неки су користили рат да се обогате, неки да чудовишту у себи дају маха. Читави градови су разорени, културна блага намерно уништавана, чак су оборена и три путничка авиона!
Абхазија се једва изборила за независност почетком деведесетих година. Помогла јој је Русија, а у последњим данима рата из земље су протерани сви Грузијци.
Нови сукоб је букнуо 2008. године, када је Грузија напала Јужну Осетију. Абхазија је тај страшан сукоб искористила да поврати део земље који је још контролисала Грузија: Кадири долину.
Убрзо су уследила и међународна признања. Русија је била прва која је, водећи се америчким системом за Косово, Абхазију признала као независну државу. Подршка је стигла са свију страна: чак три отцепљене провинције и пет држава пружиле су пуну подршку абхаској независности, а посебно су се истакла пацифичка острва Тувалу и Вануату. Ни далеки Науру – најмања република на свету, острвце чије име значи ”Ја одох на плажу”, површине двадесет један квадратни километар – није остао равнодушан, и својски подржава независност како Абхазије, тако и Косова!

NAJDUBLJA PEĆINA NA SVETU
pogled na kavkaz i najdublju pecinu na svetuНеко би помислио да је Абхазија рупа без дна зато што је у њу, као и у многе друге проблематичне провинције, уложено много новца, који нестаје без трага. Други би, пак, тврдили да је рупа без дна јер људски животи у њеној историји олако нетрагом нестају. Али, мало коме би пало на памет да се у Абхазији заиста налази огромна рупчага, која иде до средишта земље, којој се краја не зна!
Планине Кавказа су моћан лавиринт природе. Свако дрво живи за себе, а ипак цео планински венац дише једнаким удисајима. У свакидашњици, осећа се тајанственост, и народа, и природе. Тако је овде пронађена Крубера (Вороња) или Кравља пећина, наизглед обичног имена, заправо најдубља пећина на целој кугли земаљској, а можда и шире!
”Да у њу упаднеш”, кажу ми ”док јој не такнеш дно – наживео би се!”
Кроз њу теку читаве реке у којима се, како кажу мештани, огледа Абхазија: прошло и будуће, легенде и тмурна истина нових дана. Око њеног улаза увек се окупљају крда говеда и чобани који је се клоне. Верују да тај стрмоглави пут води до жарког срца планете, и да то није пут за човека, већ за духове.
Чак на 2.196 метара дубине испод површине земље (колико је до сада испитано) шире се њени ходници и тајанствене одаје. То је једина пећина на свету дубља од две хиљаде метара.  Сваких неколико година истраживачи утврђују све већу дубину пећине. Где је дно тој рупи, нико не зна. А она није једина – у близини се налази још неколико стотина пећина, од којих је за још пет утврђено да су дубље од хиљаду метара!
Подземне реке надимају се и живе паралелним животом, дајући пећинама препуним сталактита и сталагмита шум и богатство воде. Из пећине тече и Репруа, најкраћа река на свету. То и није река, него девојачке сузе ћерке подземног абхаског духа.  Подземни дух који је владао планинама, опремио је синове у војнике, а ћерке у шваље војничких униформи, не би ли се супротставио освајачима. Бранио је – а шта би друго – Гагру, која важи за врата Абхазије. У тешким борбама, када су јунаци изгинули, њихове сестре наставиле су да се боре, оплакујући сваки педаљ земље. Из њихових суза изникле су три реке, па и ова. Из храбрости ратника и ратница рођена је – Абхазија!

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Gost Kolumnista

Gost kolumnista ponekad ima biografiju. A ponekad nema. Gost kolumnista može da se ponaša kako hoće. Gost kolumnista svoju sliku čuva za sebe. I Ti možeš biti Gost kolumnista.

Jedan komentar

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top