Početna / Front Page Slide Show / Pariške kapije Vs Interpol
Pariške kapije Vs Interpol

Pariške kapije Vs Interpol

PIŠE: Peđa B. Đurović

Prethodna sedmica u Parizu protekla je u znaku obeležavanja stote godišnjice od završetka I svetskog rata, koji je kraljevinu Srbiju koštao između 1.100.000 i 1.300.000 žrtava, što je činilo 60% tadašnje muške populacije Srbije. Potpuno je prirodno da su na manifestaciju koja obeležava vek od završetka Velikog rata pozvani i predstavnici Srbije, a delegaciju je predovodio srpski predsednik Aleksandar Vučić.

Ko god je imao bilo kakvog dodira sa diplomatijom, zna da su ceremonije tog tipa uvek planirane do najsitnijeg detalja, i da se kompletan protokol zna unapred. Ne postoji nijedan smislen način da me bilo ko ubedi da delegacija Srbije nije unapred tačno znala gde će na svečanosti biti smešten predsednik Srbije (ali i ostali učesnici proslave). Ostaje, stoga, zaključak da je srpski predsednik otišao u Pariz znajući da će biti smešten na ponižavajuće pogrešno mesto. Ne radi se tu uopšte, iako se tako predstavlja, o potcenjivanju lika Aleksandra Vučića. Francuska je tim gafom ponizila Srbiju i preko milion srpskih žrtava u I svetskom ratu.

Ne bi Vučić bio mag manipulacije putem medija, da nije pokušao da to prikaže kao svoju pobedu nad lošim domaćinima, ističući kako se on lično poneo državnički i dostojanstveno, i kako je ćutke podneo podmukli udarac francuskog Protokola. Pokušao je javni servis Srbije da prenese srpskoj javnosti lažnu sliku, ubacujući u prenos govora francuskog predsednika Makrona zamrznuti frejm koji prikazuje Vučića kako sedi na strani gde su smešteni svetski lideri, ali tek to je bio poseban fijasko. Društvene mreže učinile su da istina ispliva na videlo ekspresnom brzinom.

Dan nakon fijaska u Parizu, usledilo je prosto iznuđeno i vrlo nemušto izvinjenje francuskog ambasadora u Beogradu, koji je saopštio da je Vučić postavljen na pogrešnu stranu usled tehničke greške. Apsolutno je nemoguće da se u ozbiljnoj, modernoj državi, kakva je Francuska, dogodi protokolarna greška na ceremoniji kojoj prisustvuje toliki broj svetskih lidera. Time je država Srbija, a sa njom i njen predsednik, ponižena još jednom, a stiče se utisak da je to izvinjenje prostim rečinkom rečeno iskamčeno.

Šta je trebalo raditi u Parizu?

Odgovoran državnik, upoznat sa protokolom ceremonije, prvenstveno ne bi otišao na svečanost. Sve i da postoji mogućnost da se za poniženje srpskih žrtava i njihovih porodica nije znalo unapred, odgovoran državnik bi demonstrativno napustio ceremoniju, štiteći tako interese svoje države i pokazujući bar trunku nacionalnog i državnog dostojanstva. Već sledećeg dana u Beogradu bi ambasadoru Francuske bila uručena protestna nota pred zamrzavanje diplomatskih odnosa, čime bi se poslala snažna poruka da Srbija ni na koji način neće dozvoliti da bude tretirana kao neželjeno dete, već će sa ponosom da brani čast i ugled svih boraca koji su u Velikom ratu dali svoje živote.

Sve napisano u prethodnom statusu odnosi se na imaginarnu situaciju u kojoj u Srbiji postoji bar jedan odgovoran državnik. Predsednik Srbije je, pak, izjavio pred kamerama da je on dovoljno veliki da oprosti, te da će Srbija veličanstveno dočekati francuskog predsednika Makrona tokom predstojeće posete Beogradu. Ostaje, međutim, nejasno u čije je ime predsednik Srbije dao tu izjavu, jer je sigurno nije dao u ime građana koje (nažalost) predstavlja u svetu. Sve je to, zapravo, bila poruka sopstvenim glasačima da će predsednik jedne velike Francuske doći na njegov poziv u Beograd. Marketinške igrarije nekadašnjeg Šešeljevog posilnog, a sve potpomognuto od strane medija pod njegovom kontrolom. Što u slučaju Srbije znači svih medija.

A onda dođe i glasanje na Generalnoj skupštini UN

Nekoliko dana kasnije, svetska javnost pratila je izveštaje sa zasedanja Generalne skupštine Ujedinjenih nacija, na kojoj je jedna od tačaka dnevnog reda bila i prijem Kosova u Interpol. Srpski mediji napravili su od toga događaj od svetskog značaja, i stvarali su atmosferu u kojoj se pomišljalo da je to pitanje, zapravo, pitanje života i smrti. Po mom skromnom mišljenju, Kosovo je moralo da bude primljeno u Interpol, i to iz više razloga. Na taj način bi se, praktično, značajno ojačala saradnja šiptarskih vlasti u suzbijanju trgovine drogom, jer bi Priština morala da deli informacije sa ostalim članicama Interpola.

Argument da bi se Kosovu tako dodao još jedan element državnosti ne pije vodu, jer to u ovom momentu jeste druga država, i de facto i de jure; imaju svoju zastavu, himnu, granicu, policiju, i sva osnovna obeležja države. I imaju snažnu podršku u svetu da budu (i ostanu) samostalna država u okviru balkanske unije. Srbija ne treba nikada da potpiše formalno priznanje nezavisnosti Kosova, jer bi tako sama sebi otežala put ka povratku te teritorije u okvire sopstvenih granica, ma kad da se to dogodi i na koji god način da do toga dođe, ali to u ovom političkom ambijentu od Srbije niko i ne traži.

Ni od jednog svetskog lidera u poslednjih nekoliko meseci nije došla ni indirektna ni direktna poruka da Srbija mora da potpiše takvu vrstu dokumenta. Insistira se na sklapanju sporazuma između Beograda i Prištine, s tim što je jedan takav sporazum već potpisan u Briselu, a potpisali su ga u naše ime aktuelni predsednik i šef diplomatije Srbije. To je bilo onda kad se predsednik valjao po briselskim podovima, boreći se za naše bolje sutra, dok je ministar spoljnih dela verovatno pevušio u nekom separeu kakvog prestižnog briselskog lokala. Srbija još nije dobila šansu da zaviri u sadržaj tog sporazuma, te sve po tom pitanju ostaje u sferi nagađanja.

Mediji u Srbiji propratili su rezultate o glasanju na Skupštini UN o prijemu Kosova u Interpolo hvalospevima na račun vladajuće garniture, označavajući taj „poraz Kosova“ kao veličanstvenu pobedu mudre politike mira. Kao najsažetiji komentar na tu temu, mogu samo da iskopiram status koji sam postavio na jednoj društvenoj mreži dok sam slušao slavodobitne izjave srpskih političara.

Čestit državnik, ako se već hvali, priča o stvarima koje je uradio za svoju državu, za svoj narod. Pod uslovom da je sto posto uveren da ga narod doživljava kao svog. Bitange i mufljuzi koji se bave politikom hvale se time što su sabotirali susednu državu u bilo čemu. To su te razlike između pristojnog čoveka i secikese.

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

3 komentara

  1. Pod jedan, pises o stvarima o kojima nemas pojma,sto postaje cesta pojava u ovoj zemlji,nazalost. Interpol una KiM funkcionise preko kancelarije Unmika, koja ima sve karakteristike NCB, raspisuje poternice, vodi istrage,razmenjuje podatke, samo sto tu kancelariju vode stranci,pa nema toliko zloupotreba,kao kad bi je vodili siptari. Pod dva, kazes da ne treba sabotirati susednu drzavu, mi to i ne radimo, sabotiramo nezakonito rukovodstvo koje funkcionise na otetoj teritoriji, toliko o tome. Sve u svemu, nemas pojma…

    • Sve u svemu, hvala na vremenu odvojenom da se pročita tekst. Ne sećam se kad smo prešli na tako familijaran način komunikacije, ali i to je ok, svako načinom na koji piše govori o sebi, kao i o vrednosti napisanog / rečenog.

  2. Dragi Peđa, mislim da su Srbiju prvo ponizili oni koji su Vučića izabrali za predsednika,a ako taj predsednik komunicira sa drugim državnicima onako kako komunicira sa svojim narodom,onda ne treba da čudi kad nas tako ponize.Mada moram da dodam da je moj utisak da je na celoj svetskoj političkoj sceni više neukih bilmeza,nego pravih političara.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top