Pacovi

Pacovi

PIŠE: Jelena Maksimović

Pozove me sinoć predsednik Skupštine stanara moje zgrade. Kaže: “Komšinice, Vi, kao javna ličnost i obrazovana žena, morate obavezno da dođete na naš sastanak!“ Objasni da je u pitanju onaj problem sa pacovima i da je za angažovanje stručnjaka za deratizaciju potrebno da se izjasni više od polovine stanara.

Zamolio me da utičem na moje neposredno okruženje, tri komšinice sa mog i dve sa susednog sprata. Da i one glasaju protiv pacova. Tako ćemo dobiti kvorum i većinu i osloboditi se tih štakora koji su zaposeli našu zgradu već duže vreme.

Šta je tu je, pacovi su opasni stvorovi, problem mora da se rešava.

Elem, pozovem prvo komšinicu Miru, a ona mi reče da će doći samo pod uslovom da svoj dolazak potvrde Vesna sa četvrtog sprata i Marko sa prizemlja. Dobro, prošetam do komšije Marka, ionako je samo sprat ispod mene, pa još muškarac u najboljim godinama. K’o velim, njega ću lako da obradim za taj sastanak. Međutim, ni Marko ne daje svoj pristanak tek tako. Doći će samo ako slikarka sa potkrovlja prestane da mu dobacuje. Mislim se, tu su slabe šanse pošto je slikarka već godinama zaljubljena u komšiju Marka i odlučim se da posetim komšinicu Vesnu. Tu se tek iznenadim. Vesna ne može da glasa protiv pacova i ne može da dođe na sastanak, jer je na to obavezuje stav njenog verenika. On je aktivista Društva za zaštitu životinja.

Vidim ja da od poštenog agitovanja nema vajde. Nego, obiđem sve komšije:

Slikarki kažem da joj je Marko s prizemlja obećao romantičnu večeru, samo ako dođe na sastanak. Marku, pak, ispričam da ga slikarka više neće spopadati pod uslovom da glasa za deratizaciju. Miri složim priču da će svi sem nje doći, a predsedniku Skupštine stanara podnesem raport kako je sve u najboljem redu. U tačno zakazano vreme, nacrtam se u zajedničkim prostorijama. Tamo vri kao u košnici. Svakome se nasmejem, izustim po reč-dve i poturim im pod nos takozvanu saglasnost. Na brzaka ih izmuvam da potpišu te papire i uhvatim maglu. Kao, žurim, dete mi je samo.

Dođem kući i imam šta da vidim. Prvi sprat neodlučan, potkrovlje se nije ni pojavilo pošto je njih baš briga za pacove koji su daleko od njih, mahom u podrumu. Drugi sprat kaže da stručnjaci nisu dovoljno stručni da potamane pacove, treći sprat je demokratski nastrojen pa bi da pregovaramo sa pacovima i u duhu tolerancije ih zamolimo da pređu u drugu zgradu. Četvrti sprat je da se promeni zakon po kome se glasa, a peti kaže da im pacovi ne smetaju jer oni koriste podrume u levom krilu zgrade, a pacovi su, uglavnom, u desnom.

Protiv pacova glasali samo predsednik i ja.

Sedim i razmišljam. Ne znam ko je pogrešio. Preslišavam se da nisam, možda, ja sve naopako razumela. A opet, svi u zgradi vidimo da se pacovi kote nenormalnom brzom i prave ogromnu štetu. Podrum nam poplavljen, al njima ništa ne fali. Nama se smrad od tog mulja širi na sve strane, al’ oni, nekako, opstaju u toj vodi. Još kao da se šepure gledajući nas iz nje.

Ne znam šta nam je činiti. Kako stvari stoje, loše nam se pise.

A pacovi? Jedino njih, izgleda, čekaju bolja vremena.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Jelena Maksimović

Pametna Šumadinka. Neodoljiva. Nekad išla u Petnicu. Sad u Petnicu ide njen sin. Ona je novinar i filolog. Ili filološkinja. Čita i čuva knjige u jednoj biblioteci. Vodi dobru emisiju na radiju u Kragujevcu.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top