Početna / Front Page Slide Show / Otvoreno pismo opoziciji i glasačkim lelemudima
Otvoreno pismo opoziciji i glasačkim lelemudima

Otvoreno pismo opoziciji i glasačkim lelemudima

PIŠE: Aleksandar Bećić 

Već pet punih godina deo državljana Republike Srbije se užasava ove vlasti i gleda ka opoziciji. Već punih pet godina broj stanovnika ove države se smanjuje sve većom brzinom. Već punih pet godina kada se okreneš ka opoziciji – vidiš manje – više – iste ljude. Zato i pišem opoziciji ovo otvoreno pismo. I lelemudima, pride. Onim glasačkim.

O, OPOZICIJO

Reci mi, opozicijo, zašto misliš da si bogom dana da ponovo postaneš pozicija?

Zašto, bre, na isti način pokušavaš da se vratiš na vlast kao što je i Veliki Vođa došao u Nemanjinu, a potom i na Andrićev venac?

Zašto, bre, opozicijo, pljuješ po ponašanju Vučića (koji je rešio da bude Predsednik Nad Predsednicima) kada je na isti način postupao Boris Tadić? Istina, nije presecao svaku vrpcu, nije se pitao baš za sve i svašta, dozvolio je Cvetkoviću čak i Dinkića da izbaci iz vlade…

Zašto, o opozicijo, nemaš snage da se dogovoriš oko deset važnih, a opet jednostavnih stvari koje se tiču svih ljudi ove zemlje i kažeš – idemo u jednoj koloni? Zato što bi vaše vođe želele da zadrže radno mesto profesionalnog političara?

Zašto, opozicijo, ne shvatiš da je vreme postojećih lidera prošlo? Zašto ne shvataš da pomirenje između Šutanovca, Tadića, i ne-znam-ti-ja-već koga još prosečnom ogorčenom glasaču ne znači ništa? Naprotiv, još više stvara gorčinu u ustima kod onoga ko svake godine (po Vučićevom kalendaru i programu štednje) izlazi da zaokruži nekoga na svom glasačkom listiću?

Da li ti je, opozicijo, jasno da moraš, da bi postala pozicija, najpre da (politički) isečeš sve svoje vojvode, obor-knezove i važne šrafove u celoj organizaciji, da bi iole povratila poverenje svojih birača i da bi pokazala da imaš nove kadrove?

Da li ti je, opozicijo, jasno da moraš, ako ikad ponovo postaneš pozicija, da isečeš nemilosrdno sve one politički postavljene kadrove, zaposlene snaje i šurnjaje kako bi na njihova mesta dovela ljude koji znaju da rade svoj posao a (preporučljivo) nisu politički angažovani niti imaju tvoju člansku karticu?

Da li ti to možeš, opozicijo? 

Ako ne možeš, makni se. Jer nije vreme za lelemude i obor – knezove. Vreme je da pronađete kompas. Vreme je za borbu. 

O, LELEMUDI 

Vi ste mi, pak, posebno „dragi“. Pet godina kukate kako smo se vratili u devedesete. Pet godina kukate da ništa ne valja. Plačete nad hudom sudbom kako nema posla. Prisećate se kako je Veliki Vođa obećavao hapšenje Dinkića, lepio preko Đinđićevih tabli „Bulevar Ratka Mladića“, kako je pozivao da se ubije 100 Muslimana za jednog Srbina.

Pet godina vas slušam kako će ovi sada (pošto ovi pre njih nisu imali dovoljno petlje, zapravo) da prodaju Srbe na Kosovu (a to je urađeno još 1999, samo nikako da priznamo). Pet godina vas slušam i čitam vaše pisanije na raznim mrežama kako treba uzeti govnjivu motku (pardon my French) pa raspaliti po leđima ovih na vlasti, ali i ovih u opoziciji. 

I sve je to u redu… Samo što, kada stvarno dođe vreme da se nešto menja, vi ostajete iza vaših monitora. Sa tastaturom ispred vas. Ili telefonom u rukama.

Prosipate duhovite komentare. Pardon, „duhovite“. Tvrdite (s pravom, uistinu) kako su svi isti i kako u ovoj zemlji neće biti bolje sve dok se svi oni ne maknu, jer su ogrezli u šemama, kombinacijama i burazerskoj ekonomiji koja je ispraznila naše frižidere.

I tu se slažemo.

Ali?

Zašto se za ovih pet godina niste pomerili s mrtve tačke, nego pljujete i po jednima i po drugima? Ako su vam već „svi isti“, zašto se ne pokupite zajedno sa vašim poznanicima i krenete da menjate stvar? Zašto, recimo, ne podržite štrajk radnika u vašem gradu? Zašto zajedno sa prijateljima ne napravite akciju u kojoj ćete pomoći nekome? Zašto ne napravite svoju malu organizaciju koja će potpuno zaseniti pokrete kao što su Beli, Lokalni front i drugi? Mislite da ne može? Ili jednostavno nemate hrabrosti da se bavite borbom na pravi način: bez ličnog interesa, sa željom da se nešto zaista promeni? 

Biće da je ovo drugo, zar ne? U protivnom da nije tako, već biste se vi organizovali. U sto malih pokreta, ako treba. Već biste se vi okupili i počeli da radite (a ne da pričate) i pokazujete ljudima šta mislite kada kažete da želite drugačiju Srbiju.

Nemojte samo za šest meseci da opet krenete sa pričom kako „ovi lopovi sve odneše“, ali „ni ovi drugi nisu ništa bolji“. To je sve poznato. Pomerite se s mrtve tačke. Borite se. Za sebe ili za one koje imate uz sebe. Ili ćutite zauvek i pišite o cveću, lepim ženama i utakmicama koje su dobili ili izgubili oni umišljeni „majstori“ lopte, koji su odavno u vodama fudbalske mafije.

O, KLASO NA VLASTI 

Spremi se. Vreme je da se pakuju koferi. Nazovite me utopistom, ali – poslušajte me. Barem jednom. Jer, onaj ko je učestvovao u pljačkaškoj privatizaciji i obogatio se preko noći je lopov; I zna se gde treba da završi. A kad neko prodaje straške resurse ove zemlje i daje na dlanu jedino što nam je preostalo, taj nije lopov. Taj je – izdajnik. Pravi. 

 

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju...

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

11 + twenty =

Scroll To Top