Početna / Front Page Slide Show / A orden za običnog čoveka?
A orden za običnog čoveka?

A orden za običnog čoveka?

PIŠE: Aleksandar Bećić
Proslavili smo Dan državnosti. Da budemo načisto: država Srbija, sekularna republika, slavila je početak Prvog srpskog ustanka i donošenje prvog srpskog Ustava.
Tako nam barem rekoše juče.
Istina, Marićevića jaruga u kojoj su se ustanici, sve zajedno sa Đorđem Petrovićem, okupili 1804. da bi pokrenuli bunu protiv Osmanlija, na samo Sretenje bila je prazna.
Za razliku od prethodnih godina.
Šta ćete: Aleksandar Vučić, poznat u narodu i kao Heroj od Feketića putovao je u Zagreb. Da čestita Kolindi Grabar Kitarević imenovanje na mesto predsednika Hrvatske. I – u duhu dobrosusedskih odnosa, to je bio (evropski gledano) – dobar potez. Istina, verujem da mu nije bilo svejedno kada je čuo kako Hrvati kliču Franji Tuđmanu i kako pozdravljaju „sve domovinske branitelje“… Ali, nema veze: ne može svako da doživi političku katarzu kao naš premijer.
Na braniku otadžbine je ostao njegov politički očuh. On je bio zadužen za proslavu Dana državnosti. Ni on nije imao vremena za Marićevića jarugu.
Ali, to je razumljivo.
Tomislav Nikolić, privremeno zaposlen na mestu predsednika Republike nije imao vremena da poseti tu zabit nadomak Aranđelovca. Možda se plašio da će Prestolonaslednik Aleksandar, kao onomad, na Kosovu polju, uzviknuti „Tišina! Imajte poštovanja!“ A možda se plašio da će srBske patriJote da ga časte salvama zvižduka i pogrdnih uzvika. Zato se opredelio za salonsku proslavu. Imao je pametnija posla: Radio je ono što najviše voli. Delio je ordenje i medalje.
Bile su mu, mora se priznati, pune ruke posla: trebalo je potpisati 89 ukaza o odlikovanjima. Od toga, deset ordena koji su otišli u ruke raznim osobama. Nekima zasluženo, a nekima nezasluženo. Ovo ostalo su bile medalje. Neke čak i posthumno. Šta ćete: nije mogao predsednik, od sve siline važnih poslova, da prepozna značaj pojedinaca, koji su valjda morali da umru, da bi se neko u državi setio „mogli bismo neku medalju da mu posthumno dodelimo, red je…“
Morao je Tomislav da sve to podeli u jednom danu! Taman da nadoknadi relativnu uspavanost koju je imao na ovoj vrsti posla.
Sada ulaziti u priču ko je trebalo da dobije orden, a ko nije, koliko je ko zaslužio ovo ili ono odlikovanje Republike Srbije, uzaludno je govoriti.
Pisati na današnji dan šta lično mislite o akademiku prof. dr Smilji Avramov (koja se obratila u ime laureata vaskolikoj srpskoj javnosti) – nije dobro. Previše bi bilo nepristojno tokom proslave državnog praznika. Ali, ostaće zapisano u srpskoj istoriji da je ista – danas dobila Sretenjski orden prvog stepena.
Ali, mora se reći ono što je, nažalost, činjenica.
Srbija je konačno shvatila da nema predsednika. Ni premijera. Da ima samo ljude koji obavljaju te dužnosti. Ljude koji su se odvojili od naroda. 
Takva konstatacija nije puko pljuvanje po vlasti ove zemlje.
Naprotiv. To je konstatacija koju ovaj dvojac bez kormilara, koji čas ide desno a čas levo, najbolje argumentuje svojim delima.
Krenimo od premijera. Velikog Vođe. Heroja od Feketića. Aleksandra Vučića. Nazovite ga kako god želite. Samo da ne vređamo.
Isti ima problem sa izbegavanjem istine. Što je diplomatski sročen sinonim za jednu drugu pojavu u ponašanju, kojoj je najviše bio podložan drveni lutak po imenu Pinokio.
U tom izbegavanju istine, predsednik vlade je otišao toliko daleko, da je sam počeo da veruje sebi i svojim manevrima.
Sećate li se kako je pred Novu godinu, u medijima (čitaj – na Pinku) pobedonosno izjavljivao kako je za Železaru Smederevo došlo devet ponuda, od kojih su tri validne?
Samo 24 sata nakon te najave ispostavilo se da je (navodno) stigla samo jedna ponuda. I da je ona najbolja. I da ju je dao Esmark. Američka kompanija u kojoj je direktor – čovek koji je nekad bio direktor USS Serbia. Tada je (ništa manje pobedonosno) premijer Srbije rekao da je veliki teret pao s leđa Srbiji, da će ugovor sa Esmarkom biti potpisan do kraja januara, kako će to dati krila srpskoj privredi i našem BDP-u.
Danas je, dragi moji – 16. februar. Ugovor sa Esmarkom još nije potpisan. Zato što nisu završeni pregovori. A meni baš i nije jasno čemu služe pregovori, ako je ponuda istog tog Esmarka bila najbolja. Iako je navodno bila jedina. Na Dan državnosti Srbije, srpski premijer je iz glavnog grada Hrvatske poručio da je on poslao poruku Amerikancima na koju oni treba da odgovore do ponoći. Tačnije do jutra po našem vremenu. Nema tu cile-mile. Oni su na poruku odgovorili kontra-ponudom. Na nju će premijer odgovoriti sutra ujutro. I kaže nam da ima plan B.
Taj grandiozni plan B se svodi na jednu rečenicu: vraćamo se na staro. Država će i dalje davati pare da 5.500 radnika Železare dolazi na posao. U godini štednje.
Potpisnik ovih redova ima neprijatno dugo pamćenje. I seća se da je pred izbore koje je Aleksandar Vučić osvojio, isti rekao da ima Maršalov plan za Srbiju. 
Istina je da od tog plana nema ni slova M. A kamoli nečeg drugog.
Njegov politički očuh (jer, kao što rekosmo već nekoliko puta, Vučić je Šešeljev politički sin) Tomislav Nikolić vuče na svoju stranu. Desnu. Onu koju jedino poznaje.
To se vidi i po tome kome su dodeljeni najznačajniji ordeni ove godine.
Ali, i Master Toma Ordenski odrekao se naroda. 
Da nije, jednu bi medalju barem (ako ne već Sretenjski orden) dodelio narodu ove zemlje. Njenim građanima. 
A oni su zaslužili to odlikovanje.
Za nesebičnu pomoć svoj onoj deci kojoj je pomoć bila potrebna.
Za fanatičnu odlučnost da stegnu kaiš kako bi Srbiji bilo bolje.
Za herojsku borbu protiv vodene stihije u majskim i septembarskim poplavama.
Za svu solidarnost koju su tad i kasnije pokazali sa nevoljnicima…
Danas je 990. dan vladavine Tomislava Nikolića. 
Prema drugom časovniku, ostalo je još 318 dana do boljeg života koji je obećao Aleksandar Vučić. 
Ko nas vodi, plašim se da nam ni 3.180 dana beće biti dovoljno da dođemo do života koji je dostojan čoveka.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Jedan komentar

  1. Aleksandar Vučić svakako nije pravi premijer ali to nije bio ni Mirko Cvetković ni Koštunica. Nije lako biti predsednik vlade u potpuno opljačkanoj, osiromašenoj, i izkompromitovanoj Srbiji, to se mora priznati.
    Mora se promeniti mentalni profil i političara i građana, to je počeo da radi pok. premijer Đinđić ali ga mafija iz vrha države, mentalnog sklopa koji je on hteo da menja likvidirali, sada, sa petnaestak godina zakašnjenja to isto treba da uradi AV koji je manje kompetentan za to i u dosta težiim okolnostima.
    Aleksandar Vučić ima dugačak rep za sobom, koji mu – svakako smeta, plus toga tu mu je i politički „očuh“ (kako ga g. Bećić naziva) čovek sasvim drugog mentalnog profila koji se nikako ne snalazi ni u vremenu ni u prostoru i koji je samo mrtvo telo na živom političkom biću AV, to je Toma Nikolić. Toma ne zna da je sramotno krasti, nije svestan toga, on položaj predsednika države vidi kao neograničenu moć bez ikakve kontrole za uzurpacijom položaja, prisvajanjem svega što mu se dopadne, mogućnost neograničenog bogaćenja, slično Milošu Obrenoviću i Aleksandru Karađorđeviću, i on i čitava njegova porodica Nikolić su veliki balast Aleksandru Vučiću. To neće da prizna AV i to se prikriva ali su to fakta. AV pokušava da promeni svoj imidž, on ima entuzijazma (i kao radikal ga imao) i taj (radikalski) „rep“ mu smeta. Iako je generaciska razlika između Vučića i Tome znatna treba ih zamisliti kao blizance i to „sijamske“ (naravno političke) gde jedan (u ovom slučaju Vučić) mora da nosi onog drugog (u ovom slučaju Tomu) jer je nesposoban i ne ume da se uskladi sa drugim svojim političkim „bratom“ a „operacija“ bi bila bolna za oba.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top