Početna / Front Page Slide Show / Ono kad se desi sve ono što ne treba da se desi
Ono kad se desi sve ono što ne treba da se desi

Ono kad se desi sve ono što ne treba da se desi

PIŠE: Ana Radmilović 
Dođe naravno period pre kog se desi sve. I uglavnom se desi u roku o nedelju dana. Dakle, sve se desi. Bolest bližnjeg, suočavanje s užasom da moraš da reaguješ, mnogo grešaka u međuvremenu, strah.
Plašiš se bliskih da te ne razočaraju i ništa ne pričaš, osećaš nedefinisanu krivicu iako ovaj put zaista nisi… Svađaš se, naravno, s početka s najbližima, a onda sa svima. Sam si. Nisi sam. Smeta ti svet. Treba ti svet. Ma, uopšte ponašaš se kao jedna baš uračunljiva osoba, za primer.
Prođe prvi talas, razbije se o stenu, s njim i vaš nepripremljeni brod potone i dok gledate kako tone – osećate najpre jedno ništa. Bude uvek i nekoliko čamaca za spasavanje, nekad ih vidite – nekad ne, svakako nije mnogo važno – u neki od njih ćete ući ili će vas već neko uneti.
Niko ozbiljan vas ne sluša, naravno, jer pričate koješta. Opirete se, nećete nikakva spasavanja i terate spasioce dođavola. Sve vam ide na ruku, to jest napasti koja vas je spopala, a koja se zove „kuku meni!“.
„Kuku meni!“ je sjajna pozicija, to shvatite posle prvog šoka i nakon što ste izgubili ono malo pameti što ste je imali pre nekog strašnog događaja. Ili serije događaja (zlo nikad ne ide samo), posle kojih ste sasvim sigurni ne samo da vas je neko ubajao, nego da je urok bacio i na sve vaše bližnje, koji se čudno ponašaju i ništa vas ne shvataju. „Kuku meni!“ i neshvaćenost su vam sestre rođene.
Ako ste skloni paranoji, imate sjajne uslove da kroz teže periode života prođete sasvim netaknuti. Stvarnošću. Ne dotiče vas. Ne može vam niko ništa, na kraju krajeva, a ne tamo neka kvazistvarnost za koju se zna da je varljivija čak i od sećanja.
Budalu bog čuva, to je činjenica koja će vas dosta nervirati i koliko god tražili saksiju koja bi vam, eventualno, pala na glavu, trolejbus da vas zgazi, klavir da vas njime gađaju sa nekog XX sprata, metak, ma bar šamar – neće se desiti. Ta činjenica ne treba da uzdrma vašu veru da se loše stvari dešavaju samo vama, a da je svet jedno grozomorno mesto gde vas svi mrze (naravno da su uvek „svi“, neće vas valjda mrzeti neka budala – niste vi neki bašibozluk tamo), nego vi lepo ostanite istrajni. U životu nije važno u šta verujete, nego je bitno držati se toga, a po cenu da se planeta raspadne u paramparčad. Ako vaša uverenja ne nailaze na razumevanje okoline – znak je da ste potpuno u pravu.
Ovoga je dosta mudro držati se kada su u pitanju, recimo, poslovi – mada bi bilo na mestu da ste vi sasvim iznad nekakvog tamo posla. Ako ste pali na tako niske grane da ipak pokušavate nešto da radite najmudrije vam je da prvo objasnite svima oko sebe da nemaju pojma kako se to radi, šta god bilo u pitanju. Dakle, postavite vi njih odmah na mesto. Zahvalne profesije su svi javni poslovi, za ovakav model ponašanja. Prvo, ne daju vam da radite iz zavisti. Dalje, potkradaju vas. Nema veze što ništa ne proizvodite i uopšte što ništa nemate – to ih ne sprečava da kradu a i uostalom, vi biste do sad čuda napravili da vam oni nisu sve vreme radili o glavi. Druga mudra stvar jeste da odmah date do znanja da sve radite bolje od nadređenih. Ako ih ima. Ako ih nema, to je jer su kukavice koje ne smeju da uposle osobu koja je jaka ličnost kao vi nego sve neke prišipetlje. Ako tražite posao u nekom butiku – što vam je naravno ispod časti nego samo kažem, na primer i daleko bilo – dakle, ako vas prime u neki butik, prvo što ćete uraditi to je premeštanje stvari. Vi najbolje znate gde šta treba da stoji. Poželjno je da kasnite na posao (niste vi rob) i najvažnije, vi znate bolje od mušterije šta ona zapravo želi i – podrazumeva se – znate bolje od vlasnika šta on mora hitno da nabavi! Svaki poslodavac je budala, to morate da zapamtite.
Prijatelji ne postoje i to je izmišljotina. To je jedna gomila zlobnika koja vas samo iskorišćava i reč je o opasnim pokvarenjacima koji vam se posle smeju iza leđa. Ne verujte im ni reč. Izdali su vas toliko puta a niste tražili ništa posebno – samo da vas jednostavno slušaju i žive kako im kažete, pa da i njima i vama život bude lepši i lakši i bolji. Propijte se, na kraju.
Odakle smo počeli? Aha, da. Desilo se nekoliko stvari koje su vas konačno uverile da život zaista nema smisla i da se ne zna jesu li gori ovi koji vam (naravno, lažno) pomažu ili ovi koji su se malo umorili i neće da vas slušaju. Što se stvari tiče, onih koje vas tište – to nećete rešavati, niste budala da verujete da problemi mogu da se reše. A i tako vam je suđeno. A onaj polusvet koji vas ne razume dok kukate po društvenim mrežama o nepravdi (koja je vama naneta naravno), to su jedne krvopije koje se samo prave da ne razumeju a zapravo skupljaju građu e da bi vam sutra pokrali sve ideje i napisali neke knjige koje su zapravo vaše. Ili nešto tome slično.
Svet je grozan, ljudi zavidni i pokvareni, vi prepametni za jedno takvo okruženje i… šta smo još imali? Da, probleme. Imate probleme. Ni u ludilu ne tražite rešenja. Razočarajte se! Padnite u depresiju. Budite čovek i propijte se. Uradite nešto pametno. Rasterajte te budale oko sebe i nađite prave ljude, one koji ništa ne rade i imaju vremena za vaše priče. I ne sanjaju koliko će od vas naučiti. Posle oterajte i njih – kradu vaša znanja a za uzvrat ni „hvala“ da kažu. Eto, tako i samo ponosno.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Ana Radmilović

Završila glumu u Novom Sadi. Živela u Budvi, Novom Sadi, Beogradu. Izveštavala s Kosova. Napisala do sada tri romana ("Kad je svet imao brkove", "Tezge, pumpe, u brdima manastiri", "Žena bez horoskopa") i kompilaciju pesama, vinjeta, dnevničkih zapisa i intervjua Zorana Radmilovića - Zalažem se za laž. Prerano otišla. Zauvek ostala sa nama.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top