Početna / KOLUMNE / Preslišavanje / Ona i on(a)
Ona i on(a)

Ona i on(a)

PIŠE: Rada Karanac

Frapirali ste se ili ste pomislili da od Nje sve možete da očekujete. Možda ste pomislili da zato gradi karijeru i nikada je niko sa momkom nije video. A recite mi, šta ima loše i da ima devojku?! Hoćete li da je osudite, razapnete na Trgu slobode, nabijete na kolac na sred buvljaka ili je postavite na stub srama da svako može da je zapljune, opljune, izgasi na njoj pikavac, a ne bi bilo loše i da je žigošete.
E, onda kreće ogovaranje po kuloarima, kancelarijama, pušionicama. „Pa šta joj bi?“, „Ko bi rekao, a onako je lepuškasta i sviđa se mnogim muškarcima“, „Ma ko zna i taj njen posao na kome radi i čak i neku zaštitu pedera, valjda se pomamila“, do onoga „Znali smo, uvek nam je bila čudna i mnogo komunikativna“.
Rođaci se čupaju za kosu, vraćajući film u rikverc do njenog začeća, rođenja i krštenja prisećajući se da je ipak rođene normalna i bez ikakvih falinki. Pozivaju se na crkvu i Bibliju, u kojoj pak, piše Ljubi bližnjega svoga, Ne čini preljubu. Decidno ne piše istopolnog ili raznopolnog. Stvar tumačenja, jer svako u ovoj zemlji sve tumači kako hoće i kako mu je drago.
Čujem da neke prijatelje ubeđuje da je rođena tako i da nije mogla da bira, a oni joj nikako ne daju pravo na to, već je ispituju o korišćenju narkotika, alkohola, opasne GMO hrane, pitaju je kada je osetila simptome i što se nije lečila. Objašnjava im Ona da nije stvar svega nabrojanog, da ni onaj sa Daunovim sindromom, autizmom, lakom ometenošću nije birao kako da se rodi, ali ne vredi. Takvi su bolesni, jer okajavaju nečije grehe, šta će kada im je tako suđeno, pa im nije jasno čije Ona grehe okajava, jer njoj nije suđeno, jer je Ona birala i ko će da je rodi i kako će da se rodi i što bi se uopšte i rađala i još sa tim neoprostivim grehom! Ona je mislila da su grehovi nešto drugo: ne ubiti, ne ukrasti, ne povrediti, ne vređati, a ispostavi se da je sve pogrešno mislila. Ko  će ga znati i čime misli, jer mozak da ima ne bi bila gej, već normalna i naša.
Normalno je da episkop ima dečkića, da ih još mnogi imaju, normalno je da se kaluđerica porodi ili da u 15 godini ode u manastir jer je već imala dva abotrusa, pa da se sačuva za dalju misiju, normalno je da ubijemo kera jer nam je povredio čitavo stado jagnjića i platimo odšetetu u visini Miškovićeve plate, normalno je da da pare od spašavanja od zemljotresa neko mrtav ladan stavi u džep, normalno je da se bolnice ne čiste pa narod zaradi smrtonosnu bakteriju, normalno je da u državnim institucijama rade nenormalni i uz to nemoralni i optuživani, a nije normalno da Ona voli onoga koga voli, jer zaboga, treba da voli onoga ko je društveno prihvatljiv u odnosu na njen pol.
Ona je za razliku od mnogih moralna i verna, jer voli jednu i jer zna da prosudi šta je dobro, a šta zlo, osim ako neko u međuvremenuu nije izmenio definiciju morala i vernosti.
Razlika je u tome što će navedeni zbog navedenog platiti odštetu ili ostati bez čina ili biti pomereni na kratko vreme na manju funkciju, ali sa istim primanjima, a Ona nema šta da plati, niti kome, osim ako neko ne plati nekome da Ona dobije batine, jer je postala ono što je najveća bolest ovoga društva.
Ona objašnjava da nikoga ne dira, da radi svoj posao i bolje od onoga što se od nje očekuje, da voli roditelje, braće u sestre, da ide na kulturne manifestacije i nikoga ne maltretira, niti sputava niti ubeđuje, kaže da nikada nije bila na Paradi ponosa, jer misli da nema razloga da šeta i tako pokazuje svoje opredeljenje, a i jasno joj je da se stavljajući u taj položaj odmah svrstava u grupu diskriminisanih. Ih, da je znala da ćuti i ne priča tu ljagu i jad. Kuda li i kako misli sutra?
A sutra?
Niko joj se ne javlja na telefon, jer najednom su svi zauzeti. Šef ju je upozorio da seksualno opredeljenje nigde ne iznosi. Pa nije se Ona opredelila! Ona je takva!
Kolege i koleginice odvajaju svoje čaše i šolje, jer možda bolest pređe na njih, a bravu od vrata za njom čiste najjačim dezinfekcionim sredstvom, jer se bolest prenosi kao virus ili bakterija ili možda  putem misli.
„Izlazi“ na Facebook i tamo zatiče, od  2000 prijatelja, još 46, ali dok u čudu gleda, ostade joj još 16 prijatelja,  koje je i baš briga koga Ona voli i što ga voli. A i što da ga ne voli. Zar u zemlji svega i svačega, neko ne treba da voli ili treba da se propiše i ko bi to bio, komplet sa opisom lika, radnog mesta i stila života.
Gledam je, gotovo sa žaljenjem, gledam je i pitam se što nije ćutala i pravila se da je sve normalno i društveno prihvatljivo, jer da je tako uradila imala bi prijatelje na Facebooku, ne bi je ogovarali i čistili iza nje, ne bi joj klinci u dvorište ubacivali smeće i petarde ispod prozora, ne bi joj ništa falilo.
A to što bi se Ona osećala sputano, neslobodno i tesno, pa koga je to briga, neka ide i neka se leči, jer ovo je demokratska država u kojoj je slobodnog mišljenja i reči, samo onaj ko je poslušan i koji je uniformisan u standarde koje propisuje svaka nova vlast na rok od sedam meseci.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Rada Karanac

Pametna žena sa Zapadne Morave. Iz Čačka. Master. Ali pravi, a ne kao neki (koji su takođe iz Čačka). Sociolog i kulturolog. Obično je zovu da gostuje na TV kad neko u nekoj školi nešto mnogo zabrlja. Ili kad se neki klinci potuku. A toga je bilo – koliko god hoćeš. Mi je zovemo kad želimo da napiše dobar tekst. Ili ona zove nas.

Jedan komentar

  1. Ovo je više nego kvalitetan tekst sa jasnim argumentima u prilog tezi da „To kod nas ne može da bude“. Stradija je bila i biće zemlja poslušnika i onih koji vole da pričaju i sude o knjizi koju nisu pročitali na osnovu rekla-kazala uz što više ružnog o onome ko je po mišljenju javnog mnjenja „dole“ i što više lepog o onome „gore“.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top