Početna / Front Page Slide Show / O Platonu, Sokratu, pećini i Srbiji
O Platonu, Sokratu, pećini i Srbiji

O Platonu, Sokratu, pećini i Srbiji

PIŠE: Rada Karanac

A na kraju tunela-pećine svetlo! O to obožavano svetlo. O ta čarobna svetlost! Da nam je stići do nje. Da nam je dohvatiti je i prigrabiti samo za sebe.

Tumaramo po mraku. Sudaramo se međusobno jer moramo da gledamo samo u senke. Da gledamo u istu predstavu. Sudaramo se sa zidovima, jer su oni pokretni i smanjuju nam prostor. Sudaramo se sa mislima, jer se vraćaju ponovo u našu glavu. Kao bumerang.

POBUNA

Jednog dana ili noći, nevažno za stanovnike tunela-pećine, izbila je pobuna. Jednoj šačici stanovnika je postalo tesno i zagušljivo. Hteli su da odmah da krenu i stignu do svetla. Nisu imali više strpljenja. Javili su se i dobrovoljci da ih povedu ka svetlu.

Posle dužeg tumaranja, napipali su izlaz iz mraka. Iz tunela-pećine. Prvi u koloni, dobrovoljci predvodnici, su pali pred izslaskom iz tunela-pećine, zaslepljeni svetlošću. Počeli su da se valjaju i kukaju. Držali su se za oči i vrištali. Jedan deo stanovnika je morao da ih vrati u tunel-pećinu i da ostane sa njima. Jer nisu znali put nazad. Ili napred?

Kada su se onesvešćeni osvestili, i došli k sebi, ispričali su o djavoljoj svetlosti. O svetlosti koja ubija. O bolu koji nanosi. O patnji koju izaziva. Veličali su tunel-pećinu i njene zidove:

“Braćo i setre, ne pokušavajte da izlazite. Ovo ovde je lepota i život. Po ceo dan možemo da gledamo tajanstvene senke na zidu i pogađamo koja će ponovo proći. Ukoliko pogodimo dobijamo počast od ostalih. Pa to je san svakoga. To je sreća i uspeh. Nećeta valjda kao mi, da provirite i oslepite. Nećete valjda da ostanete bez dara da pogadjate i tumačite redosled senki? Nećete valjda da odaberete život u mraku i tumaranje oko zida, kao što se nama upravo dogodi? Tužan će biti sada naš život. Tužan jer nećemo moći ponovo da vidimo mrak. Tužan, jer smo zaslepljeni svetlošću ostali zauvek uskraćeni ovom lepotom koju samo tunel-pećina može da ponudi. Ostajte ovde, jer mrak naše pećine najlepše sija. Ostanite i ne pokušavajte da odete. Poslušajte nas i ne brinite. Zajedno ćemo, kada dodje vreme krenuti put svetla. Do tada moramo pažljivo da vežbamo i da tumačimo iste senke.”

O(P)STANAK

Stanovnici tunela-pećine su se uplašili od priče. Uplašili su se bola i patnje koju je nanela svetlost. Uplašili su se reči onih koji su probali da krenu put svetla. Razmislili su i shvatili da je najmanje bolno da ostanu tu gde su. Da ćute. Da broje. Da tumače protumačeno. Da gledaju u zidove. Da slušaju iste glasove. Da se oduševljavaju istom predstavom!

Oni koji se nisu vratili u mrak, su zakoračili u svetlost. Jedan od njih se izdvojio i pobegao. Bežeći onako zaslepljen vikao je: “Ne trebate mi. Mogu sam da promenim sve. Mogu sam da odnesem svetlost gde hoću. Neću da slušam kako mi pametujete. Ja sve znam i znam šta treba da uradim. Sam ću da promenim svet. A viiiii….”

…Samo eho! Kažu da ga niko i nikada više nije video.

Ostali su se dugo držali za oči. Zaslepljeni svetlošću. Zaslepljeni slobodom. Znali su da je tunel-pećina iza njih. Iza ledja. Nema više povratka u mrak. Dogovorili su se da izdrže svetlost. Držali su se za ruke i gledali u sunce. Suze su im tekle u mlazevima. Peklo ih je. Bolelo. Vrištali su, ali nisu hteli da odustanu. Svesni da mogu i da oslepe: „Ne okrećite se! Ne prizivajte! Gledajte samo u svetlo. Gledajte u sunce. Možda i oslepimo, ali šta je to u odnosu na okove. Gledajte i radujte se. Tunel-pećina je naša prošlost. Nema više senki i priviđanja. Samo zajedno možemo da upalimo svetlo za sve. Samo zajedno možemo da srušimo zidove. Samo zajedno možemo da dokažemo da su stanovnici tunela-pećine u zabludi. Da senke nisu stvarne i da ne govore. Da im oni, stanovnici, daju glasove. Da su samo deo osmišljene predstave.“

STRAH OD SLOBODE

Oči su počele da se navikavaju na svetlost. Na slobodu. Počeli su ponovo da plaču, ali od radosti. Lepota koju su videli im je izmamila osmehe. Smejali su se, jer su saznali da umeju da se smeju!

„Moramo biti mudri i dobro osmisliti povratak. Kako ćemo stanovnicima tunela-pećine objasniti sve ovo? Proglasiće nas ludim. Neće nam poverovati. Ubiće nas. Jer ne veruju u svetlo. Jer misle da su okovi sloboda. Jer misle da su senke najveće lepote koje se mogu doživeti. Jer misle da je predstava sve! Moramo zajedno da se vratimo u tunel-pećinu i da ih ubedimo. Moramo da se spremimo na najgore. Ne smemo da čekamo. Vreme je važno. Naš zadatak je da im razbijemo zabludu i iluziju o senkama. O mraku. O lažnoj predstavi. Možda od nosača „senki“ da uzmemo predmete koje nose i napravimo drugačiju predstavu? Da vide da postoji i drugačije. Ali, ipak prvo moramo zadobiti većinu stanovništva, jer ne možemo sami. Nosači „senki“ su uigrani, vešti. Svaki pokret im je osmišljen. Ne smemo dozvoliti da nas proglase trovačima stanovnika i osude na smrt. Ne smemo da im upadnemo u šake. Jesmo pametniji i mudriji. Jesmo, jer smo izdržali prvi i najteži nalet svetlosti. Jesmo, jer smo odlučili. Jesmo, jer moramo i hoćemo. Jesmo, jer smo shvatili da mrak i okovi nisu sloboda. Nema čekanja. Krećemo…“

Eh i taj Platon. U četvrtom veku. I to pre nove ere. Svašta li je njemu palo na pamet. Šta će biti ako bude? Pa znamo svi da je njegov učitelj Sokrat bio osuđen na smrt pod optužbom da je je kvario omladinu. Jer je bogovima poricao moć…

Eh i te pećine i senke.

I predstave.

I njegove misli: „Kao jedna od kazni za neučestvovanje u politici je i ta da vam bude vladano od strane nedostojnih“!

Share Button

O Rada Karanac

Pametna žena sa Zapadne Morave. Iz Čačka. Master. Ali pravi, a ne kao neki (koji su takođe iz Čačka). Sociolog i kulturolog. Obično je zovu da gostuje na TV kad neko u nekoj školi nešto mnogo zabrlja. Ili kad se neki klinci potuku. A toga je bilo – koliko god hoćeš. Mi je zovemo kad želimo da napiše dobar tekst. Ili ona zove nas.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

five × three =

Scroll To Top