Početna / Front Page Slide Show / Nije votka rakija
Nije votka rakija

Nije votka rakija

PIŠE: Peđa B. Đurović
Već smo zaboravili na radnike. One izginule. Već smo zaboravili da je izuzetno teška ekonomska situacija u Srbiji primorala brojne građevinske radnike da koru hleba za svoje porodice obezbede radeći u dalekom Sibiru.
Najpoznatija i najrasprostranjenija kompanija koja angažuje srpske radnike, ruski građevinski gigant „Velestroj„, otvorio je u svim bivšim republikama SFRJ lokalne podružnice, i njih koristi kao regrutne centre za jeftinu radnu snagu. Lider u regionu i vlasnik firme „Velestroj Moskva“ je hrvatski tajkun Mihajlo Perenčević, dok je direktor firme „Velestroj Beograd“, čije je sedište u Zemunu na adresi Zlatiborska 5, Rodoljub Jevđević.
Procedura zapošljavanja relativno je jednostavna. Radnici koji se jave na konkurs i zadovoljavaju kriterijume iz oglasa predaju dokumentaciju, firma obrađuje njihove molbe i podnosi zahteve za vize, od čijeg odobravanja zavisi datum polaska. Radnici pre polaska moraju da potpišu ugovore sa lokalnom podružnicom „Velestroja“, a oni im se na potpis nude uglavnom neposredno pred putovanje, kada su male šanse da će bilo ko detaljno proučiti tekst ugovora koji potpisuje.
Srpski građevinci upućuju se na gradilišta širom Rusije sa turističkim vizama, što je samo po sebi ozbiljan prekršaj u samom startu. Tek u avionu radnici dobijaju da popune papire potrebne za rusku imigracionu službu, i oni od tada praktično postaju taoci firme koja im je obezbedila posao, jer popunjavajući te formulare čine ozbiljan carinski prekršaj. Firma u prvom periodu proverava svakog radnika i zatim odlučuje da li će ići na produženje turističke vize (tako što će uputiti radnika do najbliže susedne države, bivše republike SSSR-a, da bi mu omogućila ponovni ulazak u Rusiju i boravak na osnovu nove turističke vize), ili će se odlučiti da radnika prijavi legalno i izradi mu radnu dozvolu.
Uslovi u kojima radnici borave i rade daleko su od humanih, ali to je nešto na šta su svi spremni još pre polaska, i svi znaju da odlaze u uslove ekstremne zime gde se temperature često spuštaju i preko 50 stepeni ispod nule, i niko od radnika ne očekuje hotelski smeštaj i hranu. Svi su oni spremni na spavanje u „kontejnerima“, na boravak 4 ili 6 osoba u sobama od 12 kvadratnih metara, na ishranu koja je daleko od domaće kuhinje, ali borba za egzistenciju čoveka tera na različite kompromise. Ono što, međutim, svaki od radnika očekuje jeste da firma preko koje je angažovan za poslove u tako teškim uslovima rada pokaže minimum brige i staranja o njima. Suprotno tim njihovim očekivanjima, nije redak slučaj da firma ucenjuje radnike koji se razbole ili ne daj bože povrede. Ljudi bivaju prisiljeni da potpišu, primera radi, izjavu da su pali sa kreveta tokom spavanja, a zapravo čovek padne na gradilištu u radno vreme. U slučaju da radnik odbije da potpiše takvu izjavu, posledice se znaju: ekspresno pakovanje i povratak za Srbiju, uz strah da li će firma uopšte isplatiti do tada zarađene novce. Sve su to, ipak, rizici posla u tako specifičnim uslovima rada; daleko je to od humanog i korektnog, ali kako već rekoh ljudi su primorani na pravljenje najrazličitijih paktova sa đavolom.

A onda se desi tragedija
Srbija je 8. februara ove godine ostala u šoku. Na gradilištu firme „Velestroj“ na ruskom poluostrvu Jamal, udaljenom od Moskve oko 3.000 kilometara, izbio je požar u kome je stradalo 8 ljudi, od kojih su šestorica bili državljani Srbije. Stradali su Mirko Matijević (22), Dragan Marjanović (49), Branislav Arsić (22) i njegov stric Miroslav Arsić (29), Slaviša Kadić (55) i Čedo Bogunović (56). Ponašanje medija koji su izveštavali prvog dana može se okarakterisati u najmanju ruku kao skandalozno i sramotno. Prenošene su neproverene i netačne informacije, a da niko nije ni na trenutak zastao i upitao se koliko to sve utiče na porodice ljudi koji su na radu u Sibiru. Samo na tom požarom zahvaćenom gradilištu bilo je u trenutku tragedije oko 200 radnika iz Srbije, i njihove su porodice u Srbiji strepele za njihovu sudbinu, budući da su komunikacije i u redovnim uslovima otežane i da ljudi imaju poteškoće da se jave svojim najbližima. Još skandaloznije bile su pretpostavke novinara da su za požar krivi radnici koji su sušili mokru odeću na grejalicama. Da su se bar malo raspitali, znali bi da na gradilištu postoje perionice (i sušionice) rublja i odeće, te da radnici ne suše sami svoju garderobu, a sve i da požele to da urade grejalice koje su im na raspolaganju su sačinjene tako da na njih ne može da se okači ni najlaganiji komad odeće.
Dva dana su mediji i društvene mreže obilovali informacijama o požaru, priča je polako dobijala svoj okvir i zvanične potvrde o broju i identitetu stradalih radnika. Srbija je danom žalosti izrazila svoju solidarnost sa porodicama nastradalih srpskih građevinaca, a onda je život nastavio dalje svojim tokom. Tema više nije bila aktuelna, prešlo se na dnevne aktuelnosti i na pretresanja novih tragičnih i bizarnih događaja, kojima nažalost naša stvarnost obiluje.

Šta ćemo sa odgovornošću?
Sam ovaj požar otvorio je sijaset pitanja na čijim bi odgovorima moralo da se insistira. Najvažnije od svih pitanja je ko je dao prećutnu dozvolu firmi „Velestroj Beograd“ da šalje radnike na privremeni rad u inostranstvo, budući da je njihov zvanični zahtev za tu dozvolu formalno odbijen, zbog nedostatka odgovarajuće dokumentacije. Nadležno ministarstvo dalo je svoje mišljenje, i naložilo potencijalnom poslodavcu da prvo prikupi potrebnu dokumentaciju, pa da tek onda – u skladu sa zakonima Republike Srbije – nastavi saradnju sa ruskim građevinskim gigantom. Sve to, međutim, nije sprečilo rukovodstvo firme da neometano nastavi da sklapa ugovore i zapošljava radnike i šalje ih širom Rusije. Prema informacijama koje je jako teško proveriti i dokazati, direktor beogradske filijale „Velestroja“ jako je blizak vrhu trenutno vladajuće političke partije, i lako je pretpostaviti da se ključ njegovog komotnog ponašanja može pronaći u toj činjenici.
U direktnom razgovoru sa jednim od radnika, koji je i dalje angažovan na gradilištu u gradu Novi Urengoj, saznali smo da je zakonska identifikacija nastradalih još uvek u toku, jer se čeka da iz Srbije budu dostavljeni DNK uzorci ljudi za koje se osnovano sumnja da su izgoreli u požaru. Istraga o uzrocima požara je još uvek u toku, a sve su prilike da će odgovornost biti prebačena na ljudski faktor, iako su u pitanju vrlo verovatno loše postavljene električne instalacije. Prema svedočenju istog sagovornika, ljudi su u prvih nekoliko dana bili vidno potrešeni, pogotovo zbog toga što su prevrćući zgarišta tražili ostatke svojih kolega, ali već desetak dana kasnije situacija se polagano vraća u normalu. Iako ostaje veliko pitanje koliko takva situacija može normalnom da se nazove. Malo ko od radnika pomišlja na prevremeni povratak u Srbiju, većina ih je stanje stvari prihvatila kao nužno zlo. Sama firma je svim radnicima kojima je sve izgorelo u požaru isplatila određenu sumu novca da bi mogli da kupe garderobu, popisani su im tehnički uređaji (telefoni, tablet i laptop računari) i obećano im je da će biti obeštećeni, i tu se tragična priča o požaru nekako završava.

Državo, čujemo li se?
A ne bi trebalo da se završi. Država bi morala da pokaže svoju snagu, vlast bi morala da pokaže da je odgovorna, i da sprovede detaljnu istragu. Kako o tragediji koja se desila srpskim radnicima, tako i o uslovima pod kojima građani Srbije odlaze na privremeni rad u inostranstvo. To je najmanje što država i odgovorna vlast mogu da urade za porodice ljudi koji su svoje živote dali boreći se da prehrane svoje najbliže. Niko u Sibir i druge ruske vukojebine nije otišao iz hira, još manje zbog toga što je tražio preko hleba pogače. Ljudi odlaze jer u svojoj domovini, bez obzira na kvalifikacije i na priče o tome kako svako ko želi da radi može i da pronađe posao, ne mogu da obezbede plaćanje računa i tri obroka za svoje porodice, što je minimum za preživljavanje. Lepo bi bilo da odgovorni za ovakvo stanje stvari budu identifikovani i procesuirani, i da bar na taj način država pokaže da vodi računa o svojim građanima.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top