Početna / Front Page Slide Show / Nije to zajebancija
Nije to zajebancija

Nije to zajebancija

PIŠE: Peđa B. Đurović

Možemo mi u nemoći da se sprdamo i izvrćemo ruglu sve neuravnotežene i ikakvog smisla lišene izjave srpskog premijera i njegove idiotske družine, ali to ni na koji način ne znači da je u pitanju zajebancija. 

Vrag je odneo šalu, samo što to konzumentima medijskih sadržaja nema ko da kaže. Bombardovanje pogubnom kombinacijom reality programa, takmičenja za zvezde i zvezdice televizija i produkcija, mešavinom turskih, indijskih, latinoameričkih i domaćih sapunica, kao i besomučnim lažima u informativnim emisijama svih televizija sa nacionalnom frekvencijom, urodilo je plodom. Srbija je od zemlje promućurnih i mudrih seljaka postala karikatura države u kojoj žive karikature građana. Većinskom stanovništvu Srbije oduzeta su sva prava, a da toga praktično nismo ni svesni.

Sve nam je oduzeto

Oduzeto nam je pravo na rad, i pravo da sebi i svojoj porodici obezbedimo egzistenciju i život dostojan ljudskog bića. Da bi se do ma kakvog posla došlo potrebno je biti član jedine partije u višepartijskom sistemu, ili je potrebno dobro odrešiti kesu i platiti. A plaća se sve: diploma srednje škole, diploma fakulteta, plagiranje doktorata, pranje biografije, zaposlenje u javnom sektoru, učešće u privatnom biznisu… Ko nije član naprednjačke družine ili nema novaca da podmaže gde treba, taj poslu u Srbiji ne treba da se nada. Osim ako se pod zaposlenjem ne vodi rad kod kineskih trgovaca ili u fabrikama gde strani investitori predlažu radnicima da nose pelene, kako ne bi morali da koriste pauzu za odlazak do toaleta. Zajebancija? Ni najmanje!

Oduzeto nam je pravo na lečenje, jer se već decenijama zdravstvo vrlo svesno uništava, tako da nam ostaju opet dve solucije: da se organizujemo i SMS donacijama pomažemo jedni druge, ili da odrešimo kesu pa platimo gde treba da se (iz)lečimo u državnoj ili privatnoj ustanovi. Ne želeći da omalovažavam rad poštenih lekara, kojih nesumnjivo ima, moram da primetim da je jako teško očekivati da se u zdravstvu bilo šta promeni sve dok ga vode ljudi vrlo sumnjivih biografija i obrazovanja. Korupcija, protiv koje se ova vlast samo deklarativno bori, cveta upravo u oblasti gde bi trebalo da bude iskorenjena tako da je nema ni u statističkoj grešci. Može li zdravlje ljudi biti zajebancija? Nikako!

Oduzeto nam je pravo na slobodu misli i govora, jer se svaka izgovorena reč koja nije po volji vladajuće garniture smatra atakom na državu i na lik i delo premijera. Za javnu reč bih mogao i da razumem, ali uhoditi ljude i pratiti šta pišu na svojim ličnim profilima na društvenim mrežama, i na osnovu toga ih zvati na informativne razgovore i vršiti pritisak na njih, to prevazilazi sve granice zdrave pameti. Odgovorna i sposobna vlast se ne boji kritike, budući da rezultatima negira svaku izmišljenu kritičku misao, a svaku konstruktivnu kritiku prihvata kao sugestiju i korektivni faktor. Problem je kada se kritikuje potpuno nesposobna vlast, koja iza sebe nema nijedan pozitivan rezultat, ali zato ima zavidan broj afera. Nije li, uostalom, sam vrhovni vođa u više navrata svoje saradnike (čitaj: učesnike u vlasti) nazvao idiotima. Kompletnim. Možda je to njima zajebancija, nama nije. Bar ne bi trebalo da bude.

Kako da vratimo oduzeto?

Sigurno ne tako što ćemo se valjati po briselskim podovima, ili što ćemo arlaukati o tome kako smo ugroženi. Sve slobode koje su nam oduzete osvojićemo tek kad uspravimo kičmu, kad podignemo glavu, i kad jasno i glasno kažemo da je sudija odsvirao kraj utakmice, a da se produžeci neće igrati. Zvuči utopistički, budući da nam je najprepoznatljivija zajednička crta podanički gen, i budući da imamo tu osobinu da se klanjamo vladaru, bez obzira na to koliko je loš. Upali smo u začarani krug u kome pokušavamo na brutalnost da odgovorimo nekom vrstom pristojnosti, a to za rezultat ima samo još veću bahatost onog koji nas tlači. I umesto da veća represija izaziva reakciju i otpor, ona nas gura u još dublje podaništvo, a sve pravdamo čuvenom rečenicom „Ćuti, ko zna ko može da dođe umesto ovih, dobro je…“.

E pa nije dobro! Nije dobro jer su nam oduzeli sve što su mogli, rasprodali su od države sve što su mogli, uništili su nam sve resurse, decu nam rasteruju po belom svetu, nas su počeli fizički da likvidiraju i da za to niko ne snosi odgovornost. Ne može to da bude dobro, i to odavno više nije zajebancija! Ničija nije do zore gorela, pa neće ni njihova. Lepše bi i časnije, međutim, bilo da sami uzmemo fekalno obrađene motke i da ih sve zajedno počistimo sa političke scene, nego da čekamo da to umesto nas opet urade stranci. Jer kad ti ga drugi skroji, onda obično negde ostane tesno, pa čas posla neki od šavova pukne. Sami sebi da skrojimo guber, i da se prostremo spram njegove veličine, pa da probamo da vratimo domovinu iz kliničke smrti.

Nije nam domovina bolja od drugih, nije ni bogata, nije ni preterano ugledna, ali je naša. Drugu nemamo, i samo je na nama da je negujemo i sačuvamo. Ovi što nam već dve i po decenije jašu po kičmi dokazali su da su u stanju samo da je unište. Hajde sada malo mi da se pokažemo, pa da nas generacije koje dolaze sa ponosom pominju kao časne ljude, koji su znali kada je doteralo cara do duvara, i kada je jedna tragična burleska prestala da bude zajebancija, i koji su pronašli snage da ustanu i uspravne kičme pogledaju zlu u lice. I koji su pokazali zube.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top