Početna / Front Page Slide Show / Nije hrišćanski praštati… uvek
Nije hrišćanski praštati… uvek

Nije hrišćanski praštati… uvek

PIŠE: Peđa B. Đurović

Kada mu je onomad, u TV emisiji, Milorad Roganović postavio pitanje  „Zašto se pomiriste sa SPS-om i zašto ih ostaviste u političkom životu?“, nekadašnji predsednik Srbije i jedan od najodgovornijih za formiranje SNS-a i njihov dolazak na vlast, Boris Tadić, rekao je „Hrišćanski je praštati!“.

Koliko je taj stav ispravan možemo da se uverimo danas, kad nam na čelu ministarstva inostranih poslova sedi Ivica „koferče“ Dačić, i kada su razne protuve iz te stranke našle uhlebljenje u državnom aparatu, umesto da se nađu iza rešetaka neke od ustanova za sprovođenje krivičnih sankcija. Da je bilo sreće i pameti, pa da se sa SPS-om i drugim strankama slične orijentacije (SRS, pre svega) raščistilo odmah nakon petooktobarske „revolucije“, danas bismo živeli u drugačijoj državi. Svaki pokušaj da se 2000. godine sprovede kakva takva lustracija naišao je na ogroman otpor lažnih demokrata, koji su, zapravo, samo vrebali priliku da prelete u vladajuću sektu i da sačuvaju gotovo do perfekcije usavršene mehanizme za očuvanje vlasti po svaku cenu, a na štetu sopstvenog naroda i nacionalnih interesa.

Budući da smo poznati kao narod koji ama baš ništa ne uči iz sopstvene istorije i iz iskustva, taj pomirljivi (tobož hrišćanski) stav neguje se i danas, prema svima koji iz ličnih interesa podržavaju aktuelnu vlast i/ili sistem po kome država funkcioniše. Jalova su opravdanja tipa „Znaš, imam decu, njih moram da prehranim“, jer kako na Twitteru reče Siniša Kovačević „deca će zaboraviti glad, ali neće zaboraviti da ste ih hranili hlebom namaznim go*nima“. I upravo zbog toga, ma koliko da pravljenje spiskova asocira na fašizam, treba beležiti i pamtiti. I kad jednom sve ovo prođe, a prosto mora da prođe, jer ničija nije do zore gorela, ne smemo da dozvolimo da se takve individue utope u pobednički talas i da nas kupe rečenicama tipa „Nemaš ti pojma koliko je meni bilo teško, i koliki sam pritisak trpeo/la“.

Decu imaju i hrane ih i građani koje je država, zajedno sa stranim bankama, ojadila putem kredita indeksiranim u CHF, decu imaju i oni nesrećni roditelji koji mišljenje svojom glavom plaćaju otkazima ili premeštanjem na radno mesto sa manjom platom, i oni koji ne mogu da pronađu posao, i oni koji su otvoreno protiv aktuelnog režima. Ne može niko da me ubedi da su ta deca manje važna, biće da se tu pre svega radi o dostojanstvu roditelja te dece, jer nema svasko želudac da pravi kompromise sa kvislinškim marionetama, koji sprovode intrese stranih sila u Srbiji. I vrapci na grani znaju da prečica do radnog mesta ili do zastarenja krivične prijave ili do sticanja kakve privilegije vodi preko učlanjenja u SNS. „Biti član“ znači istovremeno dobiti šansu da se preživi u koliko toliko normalnim uslovima, bez obzira na činjenicu da država kao takva ne funkcioniše, jer joj je privreda uništena, i jer se sve svelo na (ras)prodaju svega što  nam svima može biti od koristi. Jedini biznis od kog danas u Srbiji može da se živi jeste učlanjenje u vladajuću sektu. Proguta se ponos, pojede se to malo go*ana, zažmuri se na oba oka, i eto lagodnog života u zemlji obespravljenih, osiromašenih, poniženih i gladnih. Eto prilike da se nišči duhom oseti važnim, snažnim i uspešnim.

Ne smemo sebi da dozvolimo luksuz da nam se istorija ponovi, i moraćemo posle promena, do kojih prosto mora da dođe, da pamtimo ko je bio deo konvoja koji su pratili Vođu na njegovim turnejama, ko mu je oduševljeno aplaudirao, ko ga je branio po društvenim mrežama, ko je veličao njegov lik i delo i ko je iz sve snage pljuvao po svakome ko ne misli kao prvorođeni iz Čipuljića. I baš kao što oni podržavaju diktatora zbog dece, i mi moramo zbog svoje dece da ih pamtimo, i da ih, kad za to dođe vreme, uklonimo sa pozicija do kojih su došli preko partijske knjižice. Može to neko da nazove revanšizmom, može da pravi poređenja sa faššizmom, da pominje osvetu, ali ako je osveta antonim hrišćanskom praštanju iz uvodnog dela kolumne, onda neka tako i bude. Nije važno kako se to zove, važno je da ga sprovedemo u delo. Lustracija na svim nivoima, jer nije najzaraženiji državni vrh, kancer koji jede ovo društvo raširio se među najnižim slojevima društva, i što je položaj sektaša niži, to je jača njegova želja da se dodvori onima sa vrha piramide vlasti, i to će sa više beskrupuloznosti da gazi preko leševa do cilja. To nikad ne sme da se zaboravi, niko nema pravo da ostavlja takvo nasledstvo deci. Baš niko, i baš niko ne sme da se prašta, ma koliko to ne bilo hrišćanski. Glupo je, uostalom, pozivati se na Hrista u narodu koji psuje boga, koji ne poštuje nijednu božiju zapovest, i koji svoje hrišćanstvo iskazuje tako što slavu slavi u fensi restoranima i što daje donacije crkvama, koje su u Srbiji produžena ruka mafijaške vlasti. Da nije tako, ne bi se patrijarh SPC vozio u blindiranom Audiju sa policijskim blinkerima, već bi, poput svog prethodnika, koristio javni prevoz, i kretao bi se među narodom slobodno. 

Share Button

O Peđa B. Đurović

Rođen sam daleke i varljive 1968. godine u Beogradu, i to me je opredelilo za ceo život. Beograđanin sam u srcu i duši, što nikako ne znači da se odričem svojih korena, koji po očevoj liniji vuku sa Romanije, a po majčinoj sa tromeđe Bosne, Like i Dalmacije. Odrastao sam i školovao sam se u nekoliko evropskih zemalja (Francuska, Rumunija, Poljska, Italija), da bih se 1992. godine skrasio u rodnom gradu, a 1995. godine sam se preselio u Batajnicu, gde i danas živim. Pišem jer volim i jer ne želim da ćutim.

Jedan komentar

  1. Dokle god je korupcija isplativa u odnosu na rizik ništa neće biti rešeno.teško je iskoreniti korupciju u Srbiji.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top