Početna / Front Page Slide Show / Ne okrećite glavu!
Ne okrećite glavu!

Ne okrećite glavu!

PIŠE: Rada Karanac

“Izvinite, imate li da mi date 20 dinara. Toliko mi fali za hleb?”.  “Izvinite, gde se nalazi Dom zdravlja, nisam bila kod doktora 20 godina, a sada moram, danima pljujem krv. Ćerka se udala odavno i nikada se nije javila. Živim sa mužem. Znaš on mi je nepokretan. Nemamo ni knjižicu. Ne znam ni kada smo je imali. Moram dete kod doktora, pa neka me vrate. Ne mogu da umrem ko ker. Kako će onaj moj da ostane sam. Ne može da ustane leba da uzme sam”? “Možete li da mi kažete kome da prijavim da mi preti komšija i gde da idem? Nisam 30 godina dolazio u čaršiju. Ne znam gde se šta nalazi. Deca mi po belom svetu. Nemam koga da pitam, a ovde se sve nekako izmenilo. Da ti kažem stra’ me vata od volikog saobraćaja i ljudi koji tumaraju.”

VIDIMO LI NEVIDLJIVE?

Viđamo li ovakve ljude u svakom gradu? Il’ su nevidiljivi? Pričamo li sa njima, ili okrenemo glavu kao da ne postoje? Nevidljivi za pojedince, nevidljivi za institucije, nevidiljivi za sistem!

Ona je nečija majka i baka. Ne znamo kakvu sudbinu je imala i šta nosi na duši, ali znamo da budemo surovi. Da okrenemo glavu. Da ne saslušamo. Da opsujemo.

DECA

Njena prababa je rodila desetoro dece i umrla sa jedanaestim na porođaju. Njeni sinovi su branili ovu državu u Balkanskim ratovima. Ostavili kosti na reci Bregalnici. Jedna ćerka joj je poludela od tuge za srednjim mlađim bratom. Njega je posebno volela. Druge ćerke su muževe ispratile takođe u rat. Ostala kući da oru njive da se ne zakorove, da imaju sa čim da prehrane gladana dečija usta i da im se muževi i braća ne bi brinuli kada dođu iz tog prokletog rata sa Bugarima. Nikada nisu došli.

Njena baba, a jedna od ovih ćerki, ispratila je nejakog sina jedinca na Austrougare. Sa ostalim golobradim momcima, život je ostavio negde preko zavejanih planina Albanije. Smrzao se. Dve ćerke joj umrle od tifusa. Jedna je prekostala, ali joj u nekom požaru izgorela leva ruka. Odsekli je na živo. Dali joj rakije da popije, da joj umanji bol.

Njena majka, a ova “obogaljena” ćerka je rodila osmoro. Dve ćerke i šest sokolova. Taman kada su momčad stasala za ženidbu il zasnovala porodicu, udari ljuti Švaba. Uzeše sinovi puške i krenuše da brane, neki Otadžinu, neki Partiju. Nisu se viđali za vreme rata. Vele da su jednom u velikom okršaju partizana i četnika, negde oko Valjeva dvojica rođene braće pucali jedan na drugog. U džepovima im pronašli fotografije. Bratu partizanu, brata četnika i obrnuto.

Dvojica se vratila kući živi u neko doba. Jednog odmah spakovali na Sremski front. Nikada se nije vratio. Išli da mu traže kosti. Nisu nikada našli.

Jedan od braće je završio u logoru na Banjci. Našli u spisima godinama kasnije. Udavio se sopstvenim rukama. Sa deset prstiju.

Šesti brat je zanemeo od kada se vratio iz rata. Samo je plakao i oronulim dlanovima pokrivao lice. Jednom je odmahnuo glavom kada je neko pomenuo Tita. Sutradan su ga pokupili i odveli na Goli otok.

Majka je izdahnula od tuge kada joj je ćerka čitala o zatvorenicima. Puklo joj srce. Kažu na paramparčad.

Jednu ćerku silovali Bugari. Najmlađa, pet godina imala, sakrila se u slami, u štali. Ostala živa. Nikada nije zaboravila kako je gledala dok su joj na oči silovali sestru. Rodila je prvo blizance, sina i ćerku, pa još jednog sina. Odmah za njima.

Mislila je da je od stresa postala jalova. Ćutala je o stradanju porodice i stalno se molila da rata ne bude. Sveti Đorđe joj nije uslišio molitve. Sina je poslala u Vukovar. Nikada ništa o njemu čuli nisu.

Ćerka je već predala papire za Kanadu i otišla. Nikada se nije javila. Samo je po dolasku poslala razglednicu. Lepu i otmenu. Napisala je: “Topli pozdrav iz ledene Kanade. Voli te tvoja Vera”.

Ostao joj je još jedan sin. Dika i ponos. Otpratila ga je u vojsku. Ispraćaj napravila. Da se pamti. Da se zaigra kolo i ispred njihove kuće, a ne samo popovi da drže opela za prazne grobove. Javio joj se posle par meseci preko neke veze u selu, da je na Košarama.

Dolazi joj često u san, kada unoć sklupčana pored šporeta uspe da zaspi. Par cepanica joj doneo komšija iz drugog sela pre deset dana. Neće da ih “troši”. Stalno misli da će doći njen dika sa Košara. Eto, pojaviće se nekako da majku iznenadi. Da kaže da je morao da ćuti i da se primiri daleko u belom svetu. Oprostila bi mu ona, zna kako je bilo ovde, koliko mržnje, zlobe i zla. Možda je morao da pobegne. I tamo negde našao sestru. A, i ona je sigurno dobro, nego nema kako da se javi iz tog dalekog sveta. A, misli i ona na majku što ju je rodila. I zadojila. I podigla. I školovala.

ODLAZAK U ČARŠIJU

Ujutru se od lepih snova probudi vesela. Obula je jedine opanke. Na glavi kao sve starmajke, povezala uredno, u čvor crnu maramu. Žali decu, žali život. Žali što je živa. Odluči da moli komšiju da je poveze do grada. Htela je da ode do pošte da vidi ima li koje pismo. Nije išla do grada, ne pamti ni ona.

Komšija je poveze do centra.

Izađe iz kola, okreće se, ne zna gde će i kuda će. Prolaze kola, kamioni. Narod trči. Visoke zgrade. Bar da crkvu vidi, pa bi lako sve. Okrenu se i pita prolaznika gde je pošta. On joj opsova mater seljačku i nepismenu i nastavi svojim putem. Zaustavi jednu gospođu koje je pogleda sa visine i reče: “Pih. Okupaj se babuskaro”.

Teško joj, ali neće nju srce da izda zbog teških reči, kada je nije izdalo zbog sudbine zle. Pređe polako ulicu, sede na žardinjeru i zaplaka. Naiđoše neki klinci, dobacuju, provociraju, nepristojno zbore.

Pogleda ih, u u njima vide svog diku koga čeka sa tih prokletih Košara da stigne. Toliko je bio kada ga je ispratila u vojsku države. Ponosna majka. Majka vojnika. Kako se radovao i veselio što će državi da služi. Kako je njoj srce bilo puno. Zagrlio je majku i otišao. I nikada se nije vratio. Gleda decu koja joj dobacuju i ne zna što su takvi. Pita se kakvi li su im roditelji. Pita se šta im smeta jedna starica koja im ništa nije nažao uradila.

Oseti dah na vratu. Njen sin. Njena dika. “Dobar dan, majko”, reče. Htede da ustane da ga zagrli i poljubi. Htede, al ne mogaše. Prepuče joj srce od radosti. Od žalosti. Od muke. Od života. Od bede. Od svega što je prošla. Od svega što je dočekala.

BEDA. MISLITE O TOME

U Srbiji je prema podacima Crvenog krsta oko 35.000 korisnika na “kazanu”. Od tog broja je trećina dece. Oko 700.000 ljudi u ovoj Srbiji živi ispod linije siromaštva, a četvrtina je izložena riziku od istog. Najstarija smo nacija. Sve ćemo stariji biti, ali ne dozvolimo da budemo i siromašniji u duši i okrutniji u srcu.

Mislite o tome. Uvek. U svakom trenutku. Ne budimo sebični, pokvareni, zli i nadobudni. Setimo se da nas nisu rode donele. Setimo se za šta su se naši preci borili, da mi ne bismo bili oholi i nedodirljivi. Da bismo mi ovom zemljom hodali, u njoj živeli. I radovali se. I ljutili se. I voleli. I tugovali.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Rada Karanac

Pametna žena sa Zapadne Morave. Iz Čačka. Master. Ali pravi, a ne kao neki (koji su takođe iz Čačka). Sociolog i kulturolog. Obično je zovu da gostuje na TV kad neko u nekoj školi nešto mnogo zabrlja. Ili kad se neki klinci potuku. A toga je bilo – koliko god hoćeš. Mi je zovemo kad želimo da napiše dobar tekst. Ili ona zove nas.

2 komentara

  1. miha bukovac

    Rado Karanac, znamo, razumemo „šta je pisac hteo da kaže“, ali nisu vremena kao u doba (recimo) kneza Lazara ili Obrenovića! Druga su ovo vremena, sada bi institucije (državne) trebale da rade ono što je (navodno) „radila“ crkva, nudila milosrđe i pomoć ostarelim i nemoćnim ljudima. Na žalost SPC (i njen prvosveštenik Irinej) nisu ni malo milosrdni, nego su naprotiv, ‘alapljivi i alavi, nezasiti lopovi, a država? još od Karađorđevića ni za svoje heroje nije brinula pa nije ostavila ni takvu tradiciju u nasledstvo, i za to u Srba nema milosrdne kulture koja je jako, neophodno potrebna na državnom nivou, ali ima osionosti, bahatosti upravo od državnih institucija i službenika, naravno i od sveštenika SPC, – popova, i od tog samog Irineja, toliko bezobrazluka da su takve drame (koje si opisala) obična stvar.

  2. Jao,Rado, baš me rasplaka ovom kolumnom, a sve je tako.Ja znam da neću doživeti neko bolje sutra, mnogo se zakorovila ova naša zemlja, ali kad bi bar moji potomci i svi koji to zaslužuju to dočekali.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top