Početna / Front Page Slide Show / Nazadujemo već 35 godina
Nazadujemo već 35 godina

Nazadujemo već 35 godina

PIŠE: Aleksandar Bećić
Pre 35 godina u ovo doba uveliko je počeo zvanični raspad zemlje u kojoj sam nekada živeo. Plakalo se u skoro svim domovima u Jugoslaviji za Josipom Brozom. I ko kaže da nije plakao nego slavio – laže. Jer, ako je slavio, istog dana je završio u buvari. A ako nije slavio, nego mu suze teško idu – budite sigurni da je bio tužan, kao da mu umre neko najrođeniji. Plakalo se, bre, u toj Jugoslaviji kao što se pre nekoliko meseci plakalo u Severnoj Koreji.
Samo – što u Severnoj Koreji ne smeju ni da prdnu, ako im vođa ne dozvoli.
A mi smo mogli sve.
Dobro, ne baš sve. Ali, skoro pa sve.
Hajde da se odmah u startu razumemo: ako u vašoj kući ima neko ko pamti Tita i kaže vam kako smo za vreme „njegovog komunističkog režima živeli u tamnici naroda“, moram vam otkriti tajnu: laže vas. U toj tamnici naroda se mnogo slobodnije i dostojanstvenije živelo nego li danas.
U vreme te „tamnice naroda“ sa pasošem SFRJ mogli ste da putujete bezmalo po celom svetu bez kontrole. Po tom svetu koji je bio podeljen na NATO pakt, Varšavski pakt i… na Nesvrstane. Tu smo mi bili glavni.
U vreme te „tamnice naroda“ bez problema ste mogli da kupite automobil. Sad će neko da kaže kako smo u to vreme mogli da kupimo fiću. U to vreme to je bio automobil. Juga ne bih komentarisao. Ali i to je moglo da se kupi
U vreme života u „tamnici naroda“ bilo je potpuno normalno da se bez po muke sagradi kuća. Ili dobije stan. Ili kupi nameštaj. Ili ode na more. Ili da se ode na zimovanje. Ili da se deci kupe čizme svake zime, cipele svakog proleća, patike svakog leta.
U toj „tamnici naroda“ postojalo je samo jedno pravilo. I to vam odgovorno tvrdim. Ne pljuj po Titu i Partiji. Sve ostalo može. Nemojte da vas obmanjuju kako je bilo zabranjeno slaviti slavu. Nemojte da vas obmanjuju kako su ljudi morali da kriju ikone. Lično potičem iz porodice koja je slavila krsnu slavu sve vreme postojanja SFRJ u raznim pojavnim oblicima (od 1945 do raspada).
Nemojte da vam pričaju kako niste mogli da budete ni na kakvoj funkciji ako niste bili član partije. Opet – potičem iz porodice koja je po majčinoj liniji imala jednog veoma ozbiljnog direktora u jednoj veoma ozbiljnoj, izvozno orijentisanoj firmi, a koji nikad (baš nikad) nije bio član partije.
Nemojte da vam prodaju priče o tome kako su komunisti i UDBA hteli da unište vaskoliki srBski rod. To – jednostavno nije istina. Najveći problem je u tome što su srpski udbaši hteli da budu „veći katolici od pape“, pa su veoma nemilosrdno pročišćavali svoje sunarodnike i poslušno izvršavali naređenja druga Jože i njegovih suboraca. Ovi drugi po bivšim republikama SFRJ bili su malo manje zadrti i malo manje poslušni.
U vreme „tamnice naroda“ radnici su živeli dostojanstveno. Išli su u svoje fabrike, firme, na svoja radna mesta, a od svojih plata su mogli ne samo da sastave kraj s krajem, nego i da uštede.
U vreme „komunjara“ SFRJ je svojim, sopstvenim snagama uspela da u neverovatno kratkom roku zaustavi epidemiju velikih boginja. Sada nam ljudi po domovima za stare umiru od salmonele kao snoplje.
U vreme Josipa Broza lečenje i školovanje dece bilo je apsolutni prioritet. U vreme „krvavog režima“ Josipa Broza, zdravstveni sistem je bio na takvom nivou da nisi čekao na operaciju kuka godinu i po dana. Niti si postavljao pitanje vakcinisanja.
U vreme „najvećeg zla koje je moglo da nas zadesi“, mi smo za ceo istočni blok (počevši od Sovjetskog Saveza, preko Poljske, Čehoslovačke, Rumunije, Bugarske) biti visokorazvijeni zapad.
Šta, na kredit? Ma nije valjda?
Da, bilo je na kredit. Posle smo kroz reforme Milke Planinc to vratili. I bilo nam baš gadno. Ali, od tih kredita je profitirao narod. Kroz sve ono što sam vam već napisao.
Nego, recite vi meni, uzimaju li ovi političari i dalje neke kredite? Uzimaju?
A živite li bolje zahvaljujući tim kreditima? Kažete „ne“? Ma nije moguće?!
A vas ako danas lažu kako nam je pod Titom bilo loše… Razmislite kako po celoj zemlji stoje još uvek zgrade i fabrike izgrađene – u njegovo doba…
Ne, nisam komunista. Nisam ni jugonostalgičar. Samo vam kažem: Već 35 godina ova zemlja se samo smanjuje i cepa. Već 35 godina političari uzimaju kredit za kreditom. Već 35 godina narod živi sve gore. Već 35 godina politička elita uzima od naroda. A narod sve tiše diše.
Pa vi razmislite, da li će vam na sledećim izborima trebati uputstvo za koga da glasate, da li će vam trebati nečija knjižica da biste pronašli posao.
Ja mislim da je Srbija odavno izgubila kompas. I da je krajnje vreme da ga neko, ko ume da ga koristi, uzme u ruke i kaže – idemo u onom pravcu.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top