Početna / Front Page Slide Show / Naprednjačko gašenje požara
Naprednjačko gašenje požara

Naprednjačko gašenje požara

PIŠE: Aleksandar Bećić
Kada vlast poput ove, koja je aktuelna u Srbiji, shvati da je u nebranom grožđu, onda se uzda u velikog vođu. Rimovanje (delimično, istina) ove rečenice je potpuno slučajno. Međutim, ni ta, a ni bilo koja naredna rečenica u ovom tekstu nisu slučajne.

Ova vlast je odavno u nebranom grožđu. Opterećena je ozbiljnim problemima, neispunjenim očekivanjima, bahatim ponašanjem funkcionera na svim nivoima, izostankom investicija, (drastičnim) padom standarda građana… U suštini, kada bih hteo da budem maliciozan, mogao bih da tekst (dugačak i veoma ozbiljan) napišem i pukim nabrajanjem svega onoga što naprednjaci sa svojim satelitima i socijalisti nisu ispunili za ove dve godine (a uđoše, bogme, i u treću).
Šta se onda radi? Onda se gasi požar.

POGREŠAN POTEZ
Onda se pojavljuju „autorski tekstovi“ Velikog Vođe u „nezavisnom“ dnevnom listu (zvuči duhovito, zar ne?).
Onda se pojavljuju transkripti značajnih intervjua Velikog Vođe koje je on dao za strane medije (za domaće ionako nema šta novo da kaže: ima previše novinara i urednika, koji zajedno sa vlasnicima čitavih informativnih kuća vire iz rektuma Velikog Vođe, makar i imaginarnog).
Onda se govori o zlehudoj sudbini Onoga-Koji-Želi-Da-Srbiji-Bude-Bolje, kao i o nadasve nezahvalnom narodu.
No, u takvoj se akciji napravi i poneka greška. A vlast u Srbiji ne bi bila vlast, kada bi napravila samo jednu grešku, te ih zbog toga napravi nekoliko.
Znate, u partokratskim državama je najlakše napraviti kadrovsku grešku. Tako je i ova vlast napravila još jednu već pomenutu.
E, sad, pitate se vi, pa u čemu je problem? Jedna švalerka, snaja, svaja il’ šurnjaja manje ili više na državnim jaslama, pa neće Srbija zbog toga propasti, jer je već obavila tu beznačajnu aktivnost. Da, može biti. Ali, kada na državnu funkciju ničim izazvani postavite Danicu Drašković, onda se poštenom i običnom članu SNS koji je u proteklih pet godina krvario u kampanjama i van njih – smrkne. Tada se taj obični član, koji veoma često ima i fakultetsku diplomu i dobar staž na biou za zapošljavanje, seti da je ničim izazvana u stranci avanzovala Maja Gojković, koja mu je do pre samo izvesnog vremena prikazivana kao oličenje nemorala i prevrtljivosti, kakvom se naprednjaci neće baviti. Onda isti taj obični član shvati da je u njegovoj stranci, u kojoj je od osnivanja, ničim izazvan i Aleksandar Martinović, bivši radikal (kao i mnogi, istina), koji je do pre nekoliko meseci Velikog Vođu i sve oko njega posipao pljuvačkom i sočnim psovkama, zaklinjući se na vernost Vojvodi Š. Pa se seti da je u stranku kao veliko pojačanje doveden onaj Knežević, koji je u sred afere s aflatoksinom jednim potezom pera uništio mogućnosti izvoza srpskog mleka u Evropsku uniju. Onda se obrne, pa ako je još iz Beograda, shvati da su na čelu (beo)gradske vlasti – bivši najbliži saradnici Borisa Tadića i Mlađana Dinkića.
E, tada zaista običnom članu Srpske napredne stranke postane loše. Ne zato (ili je bolje reći ne samo zato) što je očekivao da Srbija krene napred, da se u njoj nešto zaista promeni na bolje, nego zato što shvati da su ga kao magarca izigrale partokrate istog kova kao što su bile one u Demokratskoj i inim strankama, zbog kojih je svojevremeno stajao pred kordonima policije, boreći se protiv režima Slobodana Miloševića. Kada običan član jedne stranke počne da škrguće zubima, onda je ta stranka u veoma, ali baš veoma ozbiljnom problemu.

SMIRIVANJE BEOGRADA
Glasačku mašineriju, naravno, ne čine samo članovi stranke. Ali svi lideri stranaka su svesni činjenice da je rad na terenu, od vrata do vrata, sa neumornim timovima koji su u SNS zahvaljujući radu vrlo malog broja ljudi organizovani do perfekcije, od ključnog značaja za bilo koju pobedu.
A kako ćete da izdejstvujete pobedu, kada ste u Beogradu pozapošljavali već pomenute svaje, snaje, ljubavnice i šurnjaje? Kako, kada vam u pola odbora (što opštinskih, što lokalnih, mesnih) sede ili preletači, ili ljudi koji imaju dosije – što u tužilaštvu – što u policiji? Koga će oni da prevare (još jednom) da se da glas za Velikog Vođu? Zato se, naravno, mora smiriti Beograd. Jer, kad je u Beogradu mnogo nezadovoljnih, onda to nije dobro. A naročito nije dobro ako se  po medijima i tim zlehudim, prokletim društvenim mrežama, sa naročitom slašću pominje povratak Šešelja, koji je suštinski političko-genetski otac kompletnog inicijalnog vrha Srpske napredne stranke?
Šta mislite, da li bi Vojvodu, da se potvrdi kako će sutra stići u Beograd, dočekalo ne samo ono malo radikala što je ostalo, nego i barem deset odsto trenutnog članstva naprednjaka? Bi. Budite sigurni da bi. A onda bi nastao haos.

E, ZATO, KONFERENCIJA 
Zato se u takvom (problematičnom) trenutku organizuje nešto što se zove „najproširenija konferencija gradskog odbora SNS za Beograd“. I na taj su sastanak pozvani svi.
E, vidite, takav je sastanak održan baš u danu kada je nacija hipnotisano iščekivala finalni meč između Đokovića i Federera.  I da znate, svi koji su bili pozvani morali su da se odazovu. Jer, stranačka je disciplina to!
Rad konferencije je naizgled demokratski! Mogu se postavljati pitanja šefu beogradskih naprednjaka, mogu se kritikovati problemi (naročito ako je kritika dogovorena unapred)… Možete sve, ali pod uslovom da ste član SNS. Za ostale – vrata Sava centra su bila zatvorena.
Mediji? Ne, hvala. Fotoreporteri, snimatelji, novinari? Ne, ne, hvala, nikako, ovo je nevažna konferencija, na njoj se govori o unutarstranačkim aktivnostima. 
Pokušaj retkih dobro obaveštenih o održavanju ove konferencije da prodru u Sava centar završava se ljubaznim, ali ipak odlučnim odbijanjem. Da li je bilo baš tako demokratski?
Pa, nije na meni da ocenjujem.
Samo znam da se „doktor“ Stefanović preznajao zbog sastanka. Samo znam da mu nije bilo prijatno kada su krenule prozivke za neuspehe, za protežiranja, znam da mu nije bilo prijatno kada su u prepunoj sali Sava centra počele da pljušte kritike onih koji su zaista očekivali da Srbiji krene bolje. „Isti ste kao i žuta bagra“, moglo se čuti. „Što ste pozapošljavali preletače?“, „Zašto Dana Drašković na državnim jaslama“, „Ko je kriv što Kosmajac nije uhapšen“… To su samo neka pitanja… „Doktor“ Neša je mogao samo da odgovara neodređeno i uopšteno, da zle medije krivi za „najprljaviju kampanju u kojoj pokušava da se obori vlast i država“…
A onda se dosetio da će i Veliki Vođa, pre odlaska u Moskvu, da vidi šta rade njegovi partijski saborci.
I tu – u glavi izmučenog običnog člana Srpske napredsne stranke – nastaje prekid filma.

SUPER ALEK DOLAZI
Tog trenutka, kada u salu uđe Veliki Vođa – obični član zaboravlja da ga je rođena stranka izdala. On tog trenutka zaboravlja da sve lošije živi. On zaboravlja da u istom tom Beogradu još uvek postoji onaj „Đitlerov lopovski BusPlus koji će naprednjaci odmah ukinuti a odgovorne pohapsiti“… On tada zaboravlja sve. Jer, dolazi Veliki Vođa.
Veliki Vođa još uvek mudro manipuliše sopstvenim članovima. Narodom – sve slabije može.
Veliki Vođa se drži dostojanstveno i opušteno i ne prekida predugi aplauz, jer samim tim se smanjuje vreme u kom će on govoriti. Veliki Vođa poručuje da ga niko neće zaustaviti. I da će on od Srbije napraviti zemlju u kojoj će se bolje živeti. Kad – to više i ne govori. Da je pročitao tekst Frans Pressa, u kom se decidno tvrdi da smo pred bankrotom, morao bi i to da objašnjava kao prljavu kampanju tajkunskih plaćenika.
Veliki Vođa u prvi plan stavlja bezbednost građana. I tu se s njim jedino slažem. Veliki Vođa kaže da neće dozvoliti nikome da mu preti kako će mu zatrti seme i pleme. Naravno, govori o Šešelju. I kaže da će svi članovi Šešeljeve porodice u ovoj zemlji uvek biti bezbedni. Mudro.
A onda Veliki Vođa odlazi. U Moskvu. Da se dogovori ko će kome da da onaj dolar za Železaru. I moramo li baš i EPS da damo u tom paketu. 
A običan član? Onaj iznevereni, prodani član? On je zaboravio na izneverena očekivanja. I na obećanja. On je zaboravio na loš život. On počinje da peva „Tri put sam video Aleka Maršala, legendu tu, sina i borca, čoveka tog, mirotvorca…“ Nek vas ne zbune stihovi: pozajmljeni su iz pesme Đorđa Balaševića, koju je svojevremeno posvetio Titu.
U ovoj zemlji opet ima onih koji bi hteli da budu Tito… Ne znam koliko je to dobro. Znam samo da je ova vlast shvatila da je zagazila u veoma velike probleme i da gasi požar. Znam i to da neće tako lako otići s vlasti. Kao što rekoh već nekoliko puta: sagni se narode. I stegni zube. Biće teško. I boleće. Makar Nole još tri puta osvojio Vimbldon. 

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top