Početna / Front Page Slide Show / Kristina Kovač: Dižem svoj glas jer ne umem drugačije
Kristina Kovač: Dižem svoj glas jer ne umem drugačije

Kristina Kovač: Dižem svoj glas jer ne umem drugačije

RAZGOVARAO: Aleksandar Bećić 
FOTO: Privatna arhiva Kristine Kovač 

Malo je onih koji su iskusili slavu, a ostali sa obe noge na svojoj zemlji. Još manje je onih koji su pred sobom imali neograničene mogućnosti koje pruža taj i takav svet, a opet su se odlučili da budu (ne)obični. Kristina Kovač, čijem glasu, muzikalnosti i talentu i danas svi dive, jedna je, upravo, od tih retkih. 

Važite za brutalno iskrenu osobu. To obično u životu donese više lošeg nego dobrog. Da li ste se nekad pokajali zbog te svoje osobine?

Bilo je trenutaka kad sam se pitala da li je iskrenost nešto što treba da gušim ili da negujem, ali sam vrlo brzo shvatila da čovek od sebe ne može i ne treba da beži. Iskrenost je osobina koja donosi jednu jako dobru stvar – ljudi kad vas vole iskrenog, vole vas baš takvog kakvi jeste, a od toga nema boljeg osećaja. Šta je uopšte drugi izbor – biti neiskren ili u najmanju ruku tajnovit? Iskreno, nikad nisam razumela prednosti tih osobina, jer na kraju dana, kad ih imate, niko ne zna ko ste i kakvi ste. Tada svaka ljubav i svako poštovanje od strane drugih prema vama nisu stvarni. A gde je čar u tome?

Aktivni ste na mrežama, ali i van njih. Čini se da od malih nogu učite svoju kćerku Taru koliko je važno biti građanin i misliti svojom glavom. Da li je to razlog što ste se, u vremenu gromoglasnog ćutanja odlučili da dignete glas?

Ja dižem svoj glas zato što ne umem da živim drugačije i da budem drugačija i to je možda najvažnija stvar koju time učim Taru – da bude to što jeste. Meni je to dizanje glasa potrebno kao voda, kao vazduh… Jako sam pravdoljubiva i ako bih gušila sve te stvari koje me tište u našem društvu, imam utisak da bih umrla, ili da barem ne bih mogla da živim sama sa sobom i da mirno spavam. Odrasla sam u vreme kada su umetnici bili pokretačka snaga svakog društva i smatram da je najgora stvar koju bilo koji umetnik može da uradi – ćutanje. Kod nas je to vrlo uzelo maha, naročito u muzici – kantautori i izvođači masovno modifikuju svoje ponašanje i javno istupanje tako da se dopadnu što većem broju ljudi, a zamere što manjem. Ja ne želim, pa i ne umem da budem takva i smatram društveno-političkom odgovornošću i obavezom da govorimo o važnim stvarima u našem društvu javno, tako da nas čuje što veći broj ljudi. I o dobrim stvarima, i o onim lošim, kojih nažalost već dugo unazad ima mnogo više. Smatram da je neoprostivo ćutati pod vlašću koja, kao nijedna pre, vređa inteligenciju i dostojanstvo svojih građana.

U svojim izjavama, koje nažalost, teško dopiru u javnost jer nema mnogo onih „mejnstrim“ medija koji bi citirali nekoga ko kritikuje, koliko sam uspeo da registrujem – „udarate“ i po vlasti i po opoziciji. Šta je rešenje?

Ne bih to nazvala udaranjem. Upravo činjenica da se ne libim da kritikujem i opoziciju dokazuje moju posvećenost pravdi i zdravom razumu – nisam neki zagriženi fan ovog ili onog političara, šta više, osim Đinđića nisam nikoga od političara stvarno poštovala i imala poverenje u njega. Zato mi je jako smešno kad botovi krenu sa onim njihovim „evo je ova žuta“. Uostalom, nema razloga ne kritikovati i opoziciju jer ona maltene ne može više time ni da se nazove. Lični interesi su odavno preuzeli primat nad delanjem za opšte dobro ljudi koji u ovoj zemlji žive. Sa druge strane, to ne znači da treba biti politički „iracionalan“, dići ruke, ne izlaziti na izbore. To sa sobom ne nosi ništa dobro.

Nego šta treba uraditi?

Mi kao građani moramo sami sebe obrazovati u političkom smislu, znati da tu nema mesta emocijama, već isključivo pragmatičnom razmišljanju za dobrobit svih nas. „Najmanje zlo“ je nažalost već dugo naš jedini izbor. Da opozicija ima imalo pameti, na predstojećim predsedničkim izborima bi podržala nezavisnog kandidata koji se u svom poslu itekako dokazao kao pošten i vredan, a ponajviše nepotkupljiv, i time pokazala da razmišlja o nečemu drugom osim sopstvene koristi i sujete. To bi bio početak rešenja, naravno, u slučaju da takva osoba reši da se kandiduje. 🙂

Mislite na Sašu Jankovića? 

Mislim.

A šta ako zaštitnik građana reši da se ne kandiduje na predsedničkim izborima? 

Onda ću se jako razočarati nedostatkom izbora.

Idete li sutra na protest?

Ne idem. Smatram da koncert nije dobar vid protestovanja i to je razlog zbog kog neću ići. Inače, u svojoj pisanoj podršci protestima Inicijative Ne davimo Beograd pisala sam i o mnogim stvarima u kojima se sa tom Inciijativom ne slažem – levičarenju, lošoj organizaciji, manjku efektnih ideja i akcija. ALI…poenta je bila ta da nije važno da li se u svemu slažemo. Važno je da se slažemo u najvažnijoj stvari – dizanju glasa protiv ukidanja pravne države i bahatosti vlasti prema građanima Beograda i Srbije, i to je sasvim dovoljan razlog da sva ta neslaganja ne budu dovoljna da ja na ulicu ne izađem.

Prošle godine roman Drvo života. Ove godine album U nebranom grožđu posle devet godina – u digitalnoj verziji. Šta nas čeka sledeće godine iz Vaše kreativne radionice? 

Trenutno nemam nikakve planove šta dalje i to je jedna od najvećih pošasti života u Srbiji, naročito kad se baviš umetnošću bilo koje vrste. Svaki kvalitetan rad obesmišljen je propagiranjem diskutabilnih vrednosti u svim sferama društva, a najviše u kulturi i jako je teško naći motiv da stvaraš dalje, naročito ako si u godinama u kojima sam ja i nemaš onaj mladalački polet.

Da li se od umetnosti može živeti u Srbiji?

Od umetnosti u Srbiji može se PREživeti, uz retke momente stvarnog življenja. Mislim da smo svi đuture, osim „krema“ našeg društva, zaboravili kako izgleda normalan život, pa i kako je biti deo „srednje klase“. Ovde su ekonomske prilike ljudi odavno žestoko polarizovane – ili imaš mnogo, ili nemaš dovoljno da bi vodio normalan život vredno zarađujući prihod koji zaslužuješ svojim trudom, talentom i radom. Sredina više ne postoji.

Share Button

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir. Autor je nekoliko romana (Svi naši razvodi i ostale porodične priče, Prvi čin, Treća komanda, Evo zašto te volim), drama (Sin domaćeg izdajnika, Telefon, Dan kada se nisam probudio, Partija bivših). Razvija scenario za originalnu sitcom seriju...

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

16 − 10 =

Scroll To Top