Početna / Front Page Slide Show / Najteže putovanje
Najteže putovanje

Najteže putovanje

PIŠE: Viktor Lazić

Тек мутна визија грузијских винових лоза, јерменских цркава и азербејџанских тепиха повремено је давала даха нејасној тежњи ка кавкаским пределима.
patrijarsijaНе бих знао да кажем ни како ни зашто, али многа моја путовања су почела на Коsovu i Metohiji, или се њихов траг тамо заметнуо, њихове невидљиве нити баш тамо укрстиле.
После смрти патријарха Павла, уследило је устоличење новог српског верског поглавара у Пећкој патријаршији, 22. 1. 2011. године. Ја и моја два пријатеља, Американац и Сингапурац, који су ми дошли у госте, напречац смо одлучили да ладом кренемо пут Пећи.
Желео сам да присуствујем том чину и да се, тек трећи пут, поклоним нашој светињи. Било ми је несхватљиво да једне од највећих српских новина за које сам радио у то време, о тако важном догађају извештавају само на основу агенцијских вести. Понудио сам им текст без накнаде, и у касно поподне кренуо ка југу. Нисам ни сањао да ће то путовање покренути многа друга.
Туга нас је сустигла већ у Крагујевцу. Поздравио нас је несрећник протеран из Косова Поља. Учинило му се да је мој пријатељ Сингапурац комадант КФОРА који му је једанпут помогао. Каже да су црнопути према њима имали највише разумевања. Европљани су га стално уверавали да је све мирно и да треба да остане на своме, али експлозије албанских бомби и српске куће у пламену, те брда која су „горела као Хирошима“ – били су убедљивији.
У Косовску Митровицу стигли смо око два часа после поноћи. Није било могуће пронаћи смештај, па смо, после оскудне вечере, замолили власника кафане да одспавамо који сат на поду међу столовима.
Захваљујући мом пријатељу, господину Милоју Раковићу из Рашке, дозвољено нам је да се ујутру, у пет часова, придружимо конвоју верника који креће за Пећ. Срце ми је подрхтавало – лада београдских таблица коначно ће проћи Дреницом, Клином и Србицом. Додуше, под заштитом више хиљада полицајаца и војника, али ће ипак проћи.

U MIRU PEĆKE PATRIJARŠIJE
У Пећ смо стигли у освит, па је град био празан. То нам је уливало наду да можда ипак неће бити проблема.
А код Пећке патријаршије – незамислива сцена: десетине аутобуса и аутомобила, на хиљаде Срба. Нешто што ни Пећ ни цело Косово нису у скорије време видели. Сјатило се народа из централне Србије и Војводине, из Црне Горе, из Босне и Хрватске. Албански полицајци нас штите. Верују људи у свашта, неко у то да ће сутра бити смак света, неко да је Исус већ међу нама, али је заиста тешко поверовати да ће ови полицајци, дојучерашњи крвници, сада коректно обавити свој посао. У историји се уништивачи баштине нису добро показали као њени заштитници, али џелате историја најмање брине.
plakati i viktorСвуда где треба да прођу Срби, а највише на паркингу за српска возила и аутобусе, излепљени су плакати са патријархом Иринејем како у руци држи жезло ђавола! Порука добродошлице: Идите у пакао! Ка манастиру у блиндираним возилима пролазе челници КФОР-а и ЕУЛЕКС-а. Да ли је порука посвећена и њима? Да ли у пакао може да уђе ко год хоће, или само кога примају? Пришао сам рекламном паноу и пажљиво скинуо један плакат, за успомену и доказ мржње. Пријатељ Американац ме је питао зашто их све не скинем. Рекао сам, без оклевања: то је њихова срамота, није моја.

PECKA PATRIJARSIJA MALAПећка патријаршија одише миром, као право рајско насеље.

Река Бистрица, као шизофрена лепотица, у истом граду има два лица. У центру тече замућена: у њеном кориту налази се депонија ђубрета. Тек понеки млаз воде шикне између зарђалих веш машина, поломљених столица и кеса. Испред Патријаршије она потврђује своје име – чиста је и брза рајска река испред манастира који и сам више стоји на небу него на земљи.
Сустигла ме је група Албанаца. Питају зашто сам скинуо плакат; кажем им да ћу га чувати за успомену. Галаме, говоре да је за њих наш патријах ђаво! Ђаво је за мене онај ко цркве пали, а не онај ко их гради, одговарам. Једна Српкиња у бесу и на ивици суза добацује да је Хашим Тачи ђаво; ја је ућуткујем, покушавам да избегнем даљи сукоб. Свуд око нас су полицајци и војници, али је атмосфера усијана. Црвене и црне заставе делују злокобно, као и груби изрази рапавих мушких лица.
KOSOVO 01Испред манастира заграђеног огромним бедемима налазе се низови котурова бодљикавих жица, већа војна утврђења него бункери Пол Пота у Камбоџи и, чини се, више тенкова него у зони између две Кореје. Грађани Пећи би Пећку патријаршију, највећу вредност свог града и важно културно благо човечанства, демократски спалили са темељем, а затим земљу испод ње, као Римљани Картагину, преорали.
„Какав год легао, увек се мрачан будиш”, написао је Мошо Одаловић стих о Космету, који овде подједнако важи за људе и за манастире. Једино Божја светлост још увек не дозвољава да баш цео живот огрезне у муљ и црнило. Припомаже и Мошов запис у Књизи утисака Манастира Грачанице: „Лако ти је оставити мајку, остави Грачаницу ако те је мајка родила!”
У порти цркве окупило се толико људи да више није могуће прићи ни манастирском дворишту. Контроле су строге и споре, а провере опсежније него за улазак у нуклеарну централу.
Међународне трупе су ипак промениле неколико ствари од моје последње посете. Огромна табла са натписом: „Последњи војни пункт пре изласка из провинције Косово“, која је ту годинама стајала, уклоњена је. Промењено је тумачење резолуције Савета безбедности и сада су УН статусно неутралне. Постављене су нове војне кућице, као и заштитни објекти пред улазом у манастир. Старе су биле изрешетане мецима и улубљене каменицама, а то није најлепши призор за камере светских медија.

ZLO OKO VISOKIH DEČANA
decani malaНије било могуће са београдским таблицама проћи до Високих Дечана, свега петнаестак километара даље. Полицајци су ми рекли да не могу да гарантују да ћу стићи и вратити се жив. Нас четворо смо унајмили албански такси како бисмо се поклонили и овој светињи.
Када се уђе у Дечане, дах застаје и цело тело обузима Божји мир. Метохијска природа и манастири, у оштром контрасту са мржњом, њихова лепота, спокојство и светост чине да, чим у њих уђем, заборављам на све, и сваки ризик постаје их вредан. Обилазећи планету од Америке до Тибета, од Аустралије до Норвешке, ретко где видех такву лепоту, и такво страдање.
Албанске ракете и бомбе, бацане на ”најважније фреске византијске ренесансе у време Палеолога” како стоји у опису УНЕСКО-а, чини се као да не могу ништа овој лепоти. Непомично тело најтрагичнијег српског краља чија је ово задужбина, Стефана Уроша III Дечанског, око себе шири спокој и око Манастира ствара непробојан заштитни зид мира и духовности, од којег се одбија мржња и зло.
Стефана Дечанског је рођени отац, краљ Милутин, ослепео, а син, Душан Силни, удавио. Али, овај свети краљ нема страха од мрака – Свети Никола му је, према предању, вратио вид; нема ни мржње према убицама, јер је управо његов крвник завршио задужбину у којој почива.
Док се молим крај његовог покрова, чини се као да од његовог лица па све до божанских висина расте веровање у чуда. Сваки делић човека умива се у светости старина; човек је спреман да, по изласку из манастира, погледа у очи злу као да се ради о подивљалој звери коју само треба помиловати по њушци па да се потпуно умири.
Колико год да је страшно, осећао сам да је ово моја земља, да су те цркве мој дом, да је ова природа у мојој крви. Могу све Србе да протерају и да побију – овај ће простор заувек прожимати српска душа. Видело се то у очима мештана који, и поред своје надмоћи, многобројности и мржње, делују уплашено и немирно, за разлику од смирених лица верника, који су заправо у опасности.
KOSOVO PUNKTКада се церемонија завршила и Србија добила новог Патријарха, требало је да се у колони коју штити албанска полиција вратимо кроз Дреницу до Митровице. На улицама Пећи, на сваких неколико метара стајала су по два полицајца. Уз њих су били и војници КФОР-а и ЕУЛЕКС полиције. Мислио би човек, оволико обезбеђење нема ни председник републике… На тротоарима се сакупило мноштво Албанаца. Гледају нас убилачким погледима. Неки показују средњи прст, а деца – нож под грлом!

KAMENJEM NA LADU
На путовањима сам се научио да осетим истинску опасност. За више од осам година тумарања по четири континента, ово је био један од најстрашнијих доживљаја. Нигде мржња није тако жива, нигде људи нису тако груби. Руља је само чекала да насрне. Мој пријатељ, Албанац из јужне Митровице, потврдио ми је да су добили изричито наређење да нас данас не нападају. Верујем у то, али… Безброј је сумњи.
Распитујем се о алтернативним путевима. Колона је лака мета, треба одатле побећи што пре. У сред Пећи окрећем ладу и одлучујем да без пратње кренем пут Проклетија. Најближа граница са Црном Гором удаљена је једва двадесетак километара. Страх улази у кости, али одлучујем да, ма шта било, не стајем. Лакше је проћи двадесет километара пустог предела него више од стотину кроз албанска насеља, па све да ме спроводе и у тенку.
Само неколико километара одатле, на заштићену колону из које сам управо изашао, полетеће каменице, а било је и рањених…
alternativaДок сам покушавао да што пре пролетим страшним серпентинама ка планинском врху, док су ми у очима још севалa дечја лица која су показивала да желе да ме закољу, док сам још осећао лет каменица бачених ка невинима, велику тугу заменила је љубопитљивост. Зашто је све то тако? Да ли је тако и другде, или само у мом дому, на мом Косову? Толико је проливене крви, толико је отцепљених провинција, толико ратова и беде на свету…
Тако се у мени први пут јавила мисао и жеља да обиђем друге проблематичне регионе света, који на различите начине излазе на крај са истим или сличним проблемима. Није прошло моного времена а та знатижеља, рођена у тој јурњави са Косова, одвела ме је међу Курде у Турској, у Абхазију и затвор Јужне Осетије, у Хонг Конг и Придњестровље…
Желео сам да видим и осетим сличности и разлике, можда да извучем неку поуку и утеху за све нас на које би се нечија деца, без размишљања, бацила ножем или каменом.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Gost Kolumnista

Gost kolumnista ponekad ima biografiju. A ponekad nema. Gost kolumnista može da se ponaša kako hoće. Gost kolumnista svoju sliku čuva za sebe. I Ti možeš biti Gost kolumnista.

4 komentara

  1. Odlicna reportaza. Samo napred!

  2. Fantasticna reportaza!

  3. Zaista sam uzivao u ovom tekstu, iako je neobicno dug za ovaj portal. Nadam se da reportaza gospodina Lazica nije jednokratno remek-delo, te da ce nas zaista sprovesti kroz sve zemlje kojih nema.

  4. Viktore svaka cast na ovako divnom tekstu. Dok citam imam osecaj kao da sam tamo i da sve mogu da vidim, a sto je jos vaznije da osetim. Kosovo ce uvek biti deo nas, ma sta da se desi.

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top