Početna / Front Page Slide Show / Koliko košta život u medijima
Koliko košta život u medijima

Koliko košta život u medijima

PIŠE: Aleksandar Bećić 
Da ne bude zabune, ja nisam promenio sliku na svom profilu kada su teroristi likvidirali 10 karikaturista, novinara i urednika lista Šarli Ebdo u Francuskoj i dva policajca koji su bili zaduženi da ih zaštite.
Ne zbog toga što su njihove karikature često bile neukusne i što su „vređale osećanja“. Niti zbog toga što su 1998. i 1999. pljuvali svojim karikaturama po mojoj zemlji. Ne. To je, poštovani čitaoci, posao onih koji se bave novinarstvom u bilo kom pojavnom obliku: da vas ubodu u oči. Da vam prenesu stav, a ne samo informaciju. Da vam kažu jasno i glasno šta misle o nekom problemu, pa čak i kada ne misle isto što i vi.
Takve ljude možete da volite ili ne volite.
Možete se s njima slagati ili ne.
Možete o njima misliti dobro – ili ih okarakterisati kao kretene.
Ne možete ih ubijati zato što misle drugačije nego vi.
Ne možete ih ubijati zato što vređaju vaša nacionalna ili verska osećanja.
Oko hladnokrvne likvidacije 10 ljudi od pera diglo se mnogo buke. Odmah su iskonstruisane mnogobrojne teorije zavere.
Počevši od one da su „Francuzi 6. januara zvanično saopštili da treba prekinuti sa sankcijama prema Moskvi, a dan kasnije im (ko bi drugi, naravno) CIA pokazala šta sve može da uradi u samo 24 sata“; Preko one da su „članovi redakcije Šarli Ebdoa zaslužili ono što su dobili“, jer su „vređali sve i svakoga“; Pa sve do one da „napada na taj list nije ni bilo, nego je sve vešto izrežirana TV predstava u kojoj se statisti (čitaj policija) nisu baš dobro snašli“.
Ono što mene lično zapanjuje je naslađivanje mnogih u Srbiji koji govore kako „niko nikad nije protestovao protiv bombardovanja naše zemlje 1999“. A užasava me ona priča koju sam slušao i 11. septembra da Zapad samo dobija ono što je posejao i da je sam kriv za užase koje im priređuju radikalni islamisti. Pardon: teroristi.
E, pa, za sve te mudrace objavljujem kolaž Lazara Vučetića. 
podrzavali su nasNego, da li neko može da mi objasni zašto su neki životi skuplji od onih drugih?
Evo, do juče posle podne smo opsesivno, gotovo hipnotizirano, buljili u ekran i gledali šta se dešava u Francuskoj. Upijali smo kao sunđeri svaki detalj koji je emitovan sa raznih satelitskih kanala.
Prebrajali smo žrtve: 12 ubijenih u (i oko) redakcije, pa policajka u odvojenoj akciji, pa četiri ili pet talaca i na kraju troje likvidiranih terorista… Pa… Ako me osnovna matematička operacija koja se zove sabiranje još služi – radi se ukupno o 20 osoba.
Ili 21.
Nebitno.
Količina medijskog prostora koji je posvećen ovom užasu bio je globalno neverovatno velik. Ljudi su spontano reagovali. Neko je palio sveće, neko menjao avatare, neko ostavljao potresne poruke i podršku… S druge strane, neko je pljuvao i psovao, sladio se na nesreći. I državni vrh Srbije je reagovao. I mora se reći da je reagovao – evropski.
A onda je sve prošlo.
Danas su se u raznim programima i na stupcima štampe sumirali efekti i procenjivala (loša) reakcija snaga bezbednosti u Francuskoj. A u vestima se provukla informacija da je „radikalna islamistička organizacija Boko Haram na granici Nigerije sa Čadom ubila više od 2.000 ljudi, među kojima je bilo mnogo žena i dece“. Sve zajedno sa fotografijom, o ovom pokolju u gradu Baga, posvećeno je… 15 sekundi. I po pola stupca. Do sutra će – verovatno – u mnogim štampanim izdanjima – biti izbačen. Jer, nije to Evropa. To je Nigerija. I to se – valjda – oni među sobom obračunavaju…
Više je pažnje posvećeno saopštenju Srpske pravoslavne crkve, koja je izrazila gnušanje nad užasnim zločinom u Parizu (o Nigeriji se nisu izjašnjavali) i pozvala srpske medije da „ne objavljuju blasfemične karikature proroka Muhameda“, jer na taj način „nehotice ili iz elementarnog neznanja, što ih ne oslobađa odgovornosti, podstiču netrpeljivost, pa i otvoreno neprijateljstvo prema pripadnicima muslimanske vere, odnosno Islamske zajednice.“
Cenim da je SPC želela da smiri strasti. I to pozdravljam.
Ali, kako bih vam rekao, ova zemlja (baš kao i druge zemlje u Evropi) je sekularna. U njoj (baš kao ni u drugim zemljama Evrope) – bogohuljenje (u medijima) nije krivično delo, već pitanje kućnog vaspitanja.
S druge strane, meni se čini (a vi me ispravite ako grešim) da je ubistvo – blasfemija prvog reda. U Nigeriji su islamski teroristi ubili 2.000 ljudskih bića u jednom danu. Srpski mediji tome nisu poklonili više od 30 sekundi u cugu. 
Mislite o tome.
Kada je u Parizu ubijeno 12 ljudi, ceo svet je rekao – #JeSuisCharlie. Šta li će svet reći posle ubistva 2.000 Nigerijaca? Verovatno – ništa. Zadržaće se na agencijskoj vesti.

Share Button

FB Komentari

komentar/a

O Aleksandar Becic

Aleksandar je rođen 1967. u Čačku. Školovao se u rodnom gradu i Sarajevu. U novinarstvu je od 1986. godine. Karijeru je počeo na radio stanici Sarajevo 202. Obavljao je sve novinarske poslove: od reportera, novinara, preko voditelja i urednika emisija, do urednika rubrika i urednika pojedinih medija. Tokom svih ovih godina pravio kratke pauze u novinarskoj karijeri: bio je CORA manager za BAT u Bosni, PR manager Prestolonaslednika Aleksandra II i PR manager kompanije Kurir, a potom i portparol AMG. Objavio je romane "Svi naši razvodi i ostale porodične priče", "Evo zašto te volim" i "Prvi čin", kao i zbirku pesama "Pisma Starom Gospodinu". U pripremi za objavljivanje je roman "Treća komanda". Napisao je i tri drame: "Poruči ubistvo", "Sin domaćeg izdajnika", "Partija bivših". Trenutno piše zbirku priča "Alfabet ljubavi i smrti".

Ostavite odgovor

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*

Scroll To Top